Pismo Plinija Mladjeg caru Trajanu : o hrišćanskom praznoverju

Trajan iz Gliptoteke u Minhenu

Knjiga X pisama Plinija Mladjeg sastoji se u potpunosti od pisama koje je on upućivao caru Trajanu (53-117, car od 98 godine)  i od Trajanovih odgovora na ista. To je, iako srdačna, ipak poprilično dosadna prepiska za savremenog čitaoca : uglavnom se sastoji od raznih obaveštenja ili pitanja koja je Plinije postavljao Trajanu tražeći od njega savet oko nekih pravnih ili državotvornih stvari. Pa ipak, i medju ovakvim pismima postoji nekoliko njih, i još po neki deo drugih, iz kojih se mogu doznati zanimljivi podaci o svakodnevnom životu tadadačnjeg rimskog carstva, naročito onog u provinciji - s obzirom da je Plinije od 110. godine bio legatus Augusti, to jest - guverner provincije Bitinije i Ponta. Upravo odatle Plinije piše i najpoznatije pismo iz ove prepiske sa carem Trajanom koje ujedno - a sa ona dva pisma Tacitu o erupciji Vezuva - spada u najpoznatija i najvažnija u čitavoj njegovoj prepisci : u njemu on se osvrće na hrišćanstvo i pita cara Trajana za savet kako sa pripadnicima tog kulta da postupa. Evo, dakle, tog pisma i potom Trajanovog odgovora :

Gaj Plinije pozdravlja cara Trajana

1. Gospodaru, imam običaj da ti pišem o svemu u šta nisam siguran. Jer ko bi me mogao bolje osloboditi neizvesnosti ili poučiti u mom neznanju ? 

2. Ja nikad nisam prisustvovao istragama protiv hrišćana. Prema tome ne znam ni kako ni koliko se to obično kažnjava, niti znam dokle se istražuje. Prilično sam se kolebao i u tome kakvu razliku treba praviti u pogledu godina starosti, odnosno da li treba prema mladim ljudima postupati isto tako kao i prema starijima. Da li treba dati oproštaj svakome ko se odrekne svog verovanja, ili, ako je jednom izjavio i priznao da je hrišćanin, treba li ga osloboditi od kazne ako se kasnije povuče; da li je kažnjivo već i samo to što se zove hrišćaninom, ili treba kazniti samo zločine i prestupe u vezi sa tim imenom. 

Ranohrišćanski mozaik, Tel Megiddo

Zasada sam prema svima, koji su mi prijavljani da su hrišćani, primenjivao ovaj metod. 3. Pitao sam ih lično da li su hrišćani, pa ako bi oni priznali, ja bih isto pitanje ponovio i po drugi i po treći put, skrećući im pažnju da ih za to očekuje kazna. Ako bi istrajali u tome, ja bih izdao naredjenje da budu izvedeni i kažnjeni. Jer, bilo šta da su izjavili, nimalo se nisam kolebao u tome da se njihova upornost i nesavitljiva tvrdoglavost moraju kazniti. 4. Bilo je i drugih ljudi sličnih bezumnicima za koje sam odlučio da ih treba vratiti u Rim, jer su bili rimski građani. Pošto sam počeo da se bavim tim problemom, optužbe su, kao što se to često dešava, bivale sve obimnije i sve raznovrsnije. 5. U ruke mi je dospela i jedna optužba bez potpisa, sa imenima mnogih ljudi. Među njima sam one koji su tvrdili da nikad nisu bili hrišćani i da nisu ni sada, i za koje sam smatrao da ih treba pustiti na slobodu - pošto bi za mnom ponovili jednu formulu prizivanja bogova i pošto bi tvojoj statui, koja je zbog toga po mom naredjenju postavljena u sudnici zajedno sa statuama bogova, prineli žrtve tamjana, pomolili se bogovima, a osim toga proklinjali Hrista - a tvrde da nikoga od onih koji su zaista hrišćani nije moguće na to naterati - odlučio da pustim na slobodu. 6. Drugi, koje je anonimni dostavljač naveo, izjavili su da su hrišćani, ali su se toga odmah odrekli. Govorili su da su to bili, ali da su prestali da budu, neki pre tri godine, a neki pre više godina, poneki čak i pre dvadeset godina. Ovi su se, takodje, grdeći Hrista, poklonili i tvome liku i likovima bogova. 7. Tvrdili su, takodje, da je vrhunac njihove krivice ili zablude bilo to što su imali običaj da se odredjenoga dana pre zore skupe, da pevaju zajedno pesmu u čast Hrista kao Boga, i da se zakletvama medjusobno obavezuju ne samo da neće činiti zločine, nego ni kradje, ni preljubu, da neće izneveriti datu reč, da neće utajiti ono što im je ostavljeno na čuvanje. Pošto bi sve to izvršili, oni bi se razišli da uzmu nešto hrane, skromne i obične. Izjavili su da su i s tim skupovima prestali posle mog edikta na osnovu kojeg sam, po tvom naredjenju, zabranio bilo kakva udruživanja*. 8. Zbog toga sam smatrao da je utoliko potrebnije da mučenjem iznudim priznanje dveju devojaka, koje se zovu služavke : pronašao sam jedino da je to izopačeno i besmisleno praznoverje. Zbog toga sam odložio svako dalje istraživanje, pa se obraćam tebi da te pitam za savet. 9. Meni ovo pitanje izgleda kao da zaslužuje da ti o njemu razmisliš, u prvom redu zbog velikog broja ljudi koji se nalaze u opasnosti. Jer velik broj ljudi svih godina uzrasta i svih staleža, oba pola takodje, dovode se i biće i dalje dovodjeni u opasnost. Ovo praznoverje nije obuhvatilo samo gradove već i sela i seoska naselja, kao zaraza. A izgleda da bi ovo stanje moglo da se zaustavi i popravi. 10. Sasvim je izvesno da su se gotovo već napušteni hramovi ponovo počeli puniti svetom i da su se svete božje službe, tako dugo zanemarivane, ponovo počele obnavljati i da se meso životinja namenjenih za žrtvovanje može svuda da kupi, iako su se dosad za to javljali izuzetno retki kupci. Na osnovu toga se lako može zaključiti da bi se velik broj ljudi mogao dovesti na pravi put, kad bi im se pružila mogućnost da se za sve pokaju. 

Trajan pozdravlja Plinija

1. Moj dragi Sekunde, potpuno si pravilno postupio u istraživanju slučajeva onih lica koja su ti bila dostavljena kao hrišćani. Jer nemoguće je da se da neko opšte pravilo i neki odredjeni oblik šta treba raditi. Ne treba ih goniti, ali ako budu prijavljeni i optuženi, onda ih treba kazniti, ali ako neko porekne da je hrišćanin, i ako to javno dokaže prinošenjem žrtava našim bogovima, neka je i bio sumnjiv u prošlosti, treba da zbog svog kajanja dobije oproštaj. Ali anonimne dostave ne smeju da igraju nikakvu ulogu pri optužbi : jer one stvaraju najgori primer i nimalo ne odgovaraju duhu našeg vremena.

Beleška profesora Gavele uz ova pisma :

Dobri pastir, katakombe Sv. Kalista

Ovo Plinijevo pismo potvrdjuje njegov odnos prema hrišćanstvu ne samo kao religiji, nego i kao socijalnom pokretu koji, tako mu je izgledalo, ne predstavlja neku veliku opasnost po državni i društveni sistem Rimskog Carstva. Plinije obaveštava Trajana o hrišćanima i hrišćanstvu, koje u to doba, pre Origena, nije imalo razradjenu i proučenu vezu sa antičkom etikom i filosofijom. Pre Trajana, a ubrzo i posle njega, hrišćani su bili izloženi teškim i surovim pogromima. Carevi Maksimin, Decije i Valerijan pokušali su da unište pristalice nove religije, koj aje potpuno odbacivala negovanje kulta vladara. Pogromi hrišćana dostižu najšire razmere i najsurovije oblike u doba cara Dioklecijana i njegovih naslednika. Ali, ukoliko je Rimsko Carstvo vršilo žešće progone hrišćana, zajednica hrišćana postajala je utoliko snažnija, otpornija i zbijenija. Nasuprot vojno-političkoj Rimskoj Carevini radjala se Civitas Dei (Božja država) koja je ediktom cara Konstantina, objavljena u Milanu 313. godine, izvojevala pravo na legalno postojanje u Istočnom i Zapadnom Rimskom Carstvu. U stvari, to je bio prvi korak ka pobedi monoteističkog hrišćanstva nad antičkim politeizmom, iz čijeg su panteona mnogi periferni teološki elementi preneseni u novu religiju.

Pisma X, 96. i 97.  zauzimaju, uz obaveštenja koja daje Tacit, značajno mesto u antičkoj istoriografiji kao autentični istorijski izvori savremenika jednog procesa, koji je za dugi niz stoleća odredio sudbinu velikog dela sveta.

* Zabrana svakog udruživanja išla je dotle da je Trajan Pliniju napisao i jedno ovakvo pismo :

1. Tebi je na osnovu mnogobrojnih primera u drugim gradovima palo na pamet da se kod Nikomedjana može obrazovati udruženje vatrogasaca. ali treba imati na umu da su slična udruženja bila uzrok mnogih političkih nereda u tvojoj provinciji, naročito u njenim gradovima. Bilo kako da ih nazovemo ili opravdamo njihovo udruživanje oni će, makar i za kratko vreme, početi da održavaju tajne skupove. 2. Zato je bolje da se nabave orudja kojima će se gasiti požari i da se skrene pažnja vlasnicima da i sami učestvuju u gašenju vatre i, ako je potrebno, da pozovu ljude u pomoć.

Plinije Mladji : pismo VI,20 u kome istoričaru Tacitu opisuje erupciju Vezuva

Gaj Plinije pozdravlja dragog Kornelija Tacita

Karl Brilullov - Poslednji dani Pomepeja

1. Kažeš da te je moje pismo, koje sam ti napisao o smrti svoga ujaka, pošto si me za to molio, podstaklo da saznaš ne samo kakav sam strah doživeo kad sam ostao u Mizenu (jer o tome sam baš počeo da pričam u svome pismu i tu sam prekinuo), već i šta sam doživeo i pretrpeo.

"Iako mi se Duša ispunjava užasom kad pomislim na to ... ipak ću početi."*

2. Pošto je moj ujak otišao, ja sam sve ostalo vreme proveo u čitanju (zbog toga sam i ostao). Posle toga sam se okupao, večerao i spavao, nemirnim i kratkotrajnim snom. 3. Više dana pre toga desio se i zemljotres, manje strašan, i to u Kampaniji nije ništa neobično. Ali te noći je bio tako jak da je izgledalo da se sve ne samo trese i pokreće, već da se prevrće. 4. Moja majka je naglo ušla u moju sobu; a i ja sam se digao da bih je probudio ako spava. Sedosmo pred kuću na uzani prostor koji se nalazio izmedju mora i zgrade. 5. Ne znam da li da to nazovem neustrašivošću ili nepromišljenošću (tada sam imao osamnaest godina); potražio sam knjigu Tita Livija i, kao iz duga vremena, čitao sam i vadio izvode onako kao što sam bio i počeo. I, gle, jedan ujakom prijatelj, koji je nešto ranije došao kod njega iz Španije da ga poseti, kad nas je primetio kako tamo sedimo, a kako uz to ja i čitam, prekoreo je nemarnost moje majke i moju bezbrižnost. Ali ja sam i dalje nastavio da čitam.

6. Bilo je već oko sedam sati izjutra, ali dan je još uvek bio mutan i turoban. Svuda unaokolo ljuljale su se i rušile zgrade. Mada smo bili na otvorenom prostoru, ipak smo se plašili i da će nas ruševine zatrpati, jer je mesto bilo tesno. 7. Tek tada odlučismo da pobegnemo iz grada. Iza nas su išli ljudi kao omamljeni, i, ono što u strahu važi kao pravilo, radije su se oslanjali na tudj savet nego na svoj. 8. Čim smo izašli iz grada, stadosmo. Tamo doživesmo opet mnogo strašnih i neobičnih stvari. Jer naša kola, koja smo naredili da se izvuku, mada su se nalazila na sasvim ravnom mestu, bacana su tamo-amo, na suprotne strane, i iako smo pod točkove stavljali kamenje, ipak nisu ostala na istom mestu. 9. Osim toga smo videli kako se more tako reći samo povlači i kako ga zemljotres ponovo vraća. Obala se svakako pomerila dublje u more i mnoge morske životinje zadržale su se na suvom pesku. S druge strane crn, strašan oblak prekidali su dugački vatreni lukovi slični munjama, samo što su bili neuporedivo veći.

10. I tada nam je onaj isti prijatelj iz Španije još upornije govorio i sve više navaljivao : "Ako je tvoj brat", reče on , "još živ i ako je živ tvoj ujak, sigurno želi da vas dvoje budete bezbedni, a ako je poginuo, onda je želeo da ostanete živi. Zašto onda oklevate i ne bežite?" Odgovorismo mu da nipošto nećemo misliti na svoje spasavanje, sve dok ne saznamo šta je sa njim. 11. On se nije duže zadržavao, jurnuo je i brzim korakom je izbegao opasnost. Nije prošlo mnogo vremena, a onaj crni oblak se spustio na zemlju i pokrio more; prekrio je ostrvo Kapri i sakrio očima rt kod Mizena. 12. I tada je majka počela da me moli, da me hrabri, da mi naredjuje da bežim kako god mogu; jer ja sam mlad i mogu da bežim, dok će ona, otežala i godinama i telom, rado umreti ako ne bude kriva za moju smrt. Ja odgovorih da ne želim da se spasem bez nje; zatim jew uhvatih za ruku i rekoh joj da požuri. 13. Protiv volje me je slušala i prebacila je sebi što mene zadržava. Već je počeo i pepeo da pada, ali još nije bio suviše gust. Okretoh se. taman oblak ili magla pratio nas je , kao da se bujica sručuje na zemlju. Ja rekoh : "Skrenimo u stranu, dok još vidimo, da nas gomila iza nas ne bi zgazila u mraku. " 14. Jedva što smo o tome razmislili, a već pade noć, ne kao što je noć kad se sakrije mesec, ili kad se nebo naoblači, već takva kao kad u zatvorenom prostoru ugasiš svetiljku. Mogao si čuti kuknjavu žena, pisku dece, viku muškaraca. Neki su tražili roditelje, drugi decu , a treći, opet, svoje žene. Prepoznavali bi ih po glasu. 15. Jedni su oplakivali svoju ličnu sudbinu, drugi opet sudbinu svojih najbližih; bilo je i takvih koji su iz straha od smrti tražili smrt. Mnogi su dizali ruke ka bogovima, a više ljudi je govorilo da bogova uopšte nema i oni su u toj noći gledali i tumačili večnu i poslednju noć svega na svetu. bilo je i takvih koji si izmišljanim strahotama i opasnostima još više uvećali stvarnu opasnost. Bilo je i onih koji su govorili da se srušio jedan deo Mizena, da je ovo ili ono u plamenu. U tome je bilo malo istine, ali je bilo ljudi koji su sve verovali. 16. Sad je postalo nešto svetlije, ali mi nismo pomislili da je to svetlost dana, već da je samo predznak vatre koja se približava. I ta svetlost je trajala prilično dugo, a posle toga je ponovo nastala tama, i ponovo je počeo da pada gust pepeo. Često bismo se dizali i stresali ga sa sebe, jer bismo inače bili sasvim zatrpani i ugušeni njegovom težinom. 17. Mogu da se pohvalim da u tom čudu nisam ni uzdisao ni očajnički vikao pred tolikim opasnostima, da nisam verovao, što je, doduše, velika ali ipak tužna uteha za ljude, da zajedno sa mnom propada sve i da ja propadam zajedno sa njima.

18. Naposletku se taj oblak, ipak, raspršio i pretvorio u dim ili maglu. Svanuo je pravi dan, zasijalo je i sunce, ali nekako bledožuto, kakvo je obično kad nastane pomračenje. Naše još uvek preplašene oči gledale su sve oko sebe izmenjeno i pokriveno dubokim pepelom kao snegom. 19. Vratismo se u Mizen, osvežismo se koliko smo mogli posle te opasne noći koju preživesmo u nadi i strahu, ali je strah ipak preovladjivao. Jer i drhtanje zemlje se nastavljalo i mnogi su u svom ludilu proricali najstrašnije stvari i tako reći se rugali sopstvenoj sudbini i sudbini ostalih ljudi. 20. Ali nas dvoje nsmo mogli ni tada da se rešimo da krenemo, mada smo već iskusili opasnost i mada smo očekivali i nove opasnosti, sve dok ne dobijemo vesti o ujaku.

Te pojedinosti nisu dovoljno važne za istoriju, pa ćeš ih čitati bez ikakve namere da o tome pišeš; ako sve to ne izgleda vredno opisivanja u jednom pismu, onda pripiši to samom sebi, pošto si sam to tražio. Da si mi zdravo !

* Vergilije, Eneida, II, 1

Plinije Mladji : pismo VI,16 u kome istoričaru Tacitu opisuje erupciju Vezuva

Gaj Plinije pozdravlja dragog Tacita

Joseph Wright of Derby

1. Tražiš da ti opišem smrt moga ujaka, kako bi što vernije mogao o tome da pišeš potomcima. Zahvaljujem ti ! Jer ja znam da njegovu smrt očekuje besmrtna slava ako je ti budeš opisao. 2. Iako je nastradao kad su uništeni najlepši predeli, kad je ljude i gradove zadesila poznata nesreća. te je tako reći već time ovekovečen, iako je i sam ostavio mnogobrojna i nezaboravna dela, ipak će besmrtnost tvojih spisa mnogo doprineti tome da on večito ostane u sećanju ljudi. 3. Ja mislim da su, zaista, srećni oni ljudi koji su od bogova primili dar da vrše dela koja zaslužuju da se o njima piše, ili da pišu ono što zaslužuje da se čita; ali su najsrećniji oni kojima je dato i jedno i drugo. A medju ovima će se naći moj ujak, i po svojim sopstvenim i po tvojim delima. 

4. Bio je u Mizenu gde je imao neposrednu komandu nad flotom. Dvadeset četvrtog avgusta, otprilike oko jednog sata posle podne, javila mu je moja majka da se vidi jedan neobičan oblak, čudnog oblika i veličine. 5. On se sunčao, pošto se upravo okupao u hladnoj vodi, i ležeći je jeo i nešto čitao. Zatražio je sandale, pa se popeo na uzvišenje odakle se ta pojava najlepše mogla videti. Dizao se oblak (nije se iz daljine videlo sa koje planine, i tek kasnije se pokazalo da je to Vezuv), čiji je oblik, kad se uporedi sa drvetom, bio najsličniji piniji. 6. Dizao se kao na veoma visokom stablu, zatim se širio u vidu grane, valjda zato što je dunuo vetar. Posle toga jevetar slabio i oblak više nije mogao da se digne uvis, verovatno zato što je bio suviše težak, pa ga je težina zaustavila i on je počeo da se prostire u širinu. Čas je bio beo, čas opet mutan i pun mrlja, zavisno od toga da li je u visini lebdela prašina ili pepeo.

7. Kao veoma obrazovanom čoveku, mome ujaku je ova pojava izgledala značajna i dostojna da se izbliza razgleda. Naredio je da mu se spremi mala liburnijska ladja, a mene je pozvao da podjem s njim ako želim. Odgovorio sam da više volim da čitam, a slučajno mi je on lično bio dao nešto i da pišem. 8. Baš je izlazio iz kuće, kad je primio pisamce Rektine Kaskove, preplašene iznenadnom opasnošću (jer se njena vila nalazila u podnožju Vezuva i bilo je moguće pobeći samo ladjom). Preklinjala ga je da ga spase iz te velike opasnosti. 9. On promeni svoj plan i ono što je bio počeo da radi kao naučnik, nastavio je i završio kao junak. Naredio je da se ladje četvoroveslarke izvuku u more, pa se ukrcao i sam, da bi ukazao pomoć ne samo Rektini već i mnogim drugim ljudima (jer je ta divna obala bila veoma gusto naseljena). 10. I on je žurio tamo odakle su ostali bežali, pravo u opasnost, i to bez ikakvog straha, tako da je svaki pokret, svaki oblik one strašne pojave diktirao i zapisao onako kako ih je video svojim očima.

11. Već je počeo da pada pepeo na ladje, sve vreliji i gušći ukoliko su se više približavali; leteo je kamen plavac i drugo kamenje, crno i nagorelo, i od vatre izlomljeno; odjednom se pojavio plićak i rušenje brda nije dopuštalo pristup obali. Malo je razmišljao da li da se vrati. Krmanošu, koji mu je savetovao da tako uradi, reče odjednom : "Hrabrima pomaže sreća; kreni napred ka Pomponijanu!" 12. Ovaj beše u Stabniji, odvojen širinom zaliva (jer tamo more blago okružuje jedan zaliv). Tamo opasnost još nije bila tako blizu, ali je već bila na vidiku. I zato je Pomponijan svoje stvari ukrcao na ladju, rešen da beži čim suprotni vetar prestane da duva. Ali ovaj je vetar mome ujaku bio vrlo pogodan, uplovio je u zaliv, zagrlio Pomponijana koji je drhtao od straha, tešio ga, bodrio i zatražio da njega samoga odvedu  u kupatilo da bi svojom bezbrižnošću smirio njegov strah. Pošto se okupao, seo je za sto i večerao veselo, ili se pretvarao, a to je isto veliko. 

Pierre Henri de Valenciennes

13. Za to vreme, vrh Vezuva je sijao ogromnim plamenom i visokim vatrenim stubovima, a njihov sjaj uvećavala je još više tamna noć. Da bi smirio ljude, moj ujak je govorio da su to vatre na poljskim imanjima koje su ljudi iz straha napustili, pošto nije bilo nikoga ko bi ih gasio. Onda je otišao na spavanje i spavao zaista čvrstim snom. Jer hrkanje, koje je zbog njegovog dosta krupnog tela bilo jako i glasno, čuli su svi koji su se nalazili ispred njegove spavaće sobe. 14. Ali dvorište preko kojeg se moralo ići u njegovu spavaću sobu bilo je već u toj meri ispunjeno pepelom i šupljikastim kamenom da ne bi mogao da izadje napolje ako bi duže ostao u sobi. I zato ga probudiše. Izašao je iz sobe i pridružio se Pomponijanu i ostalima koji su noć proveli bdijući. 15. Tad su se zajednički savetovali da li da ostanu u zgradama ili da lutaju pod otvorenim nebom. Jer zbog čestih i snažnih udara zemljotresa pomerale su se kuće i činilo se kao da su iščupane iz svojih temelja, pa se pomeraju i ljuljaju tamo'amo. 16. Ali i pod nebom su se ljudi plašili, jer je padalo kamenje, mada lako i od vatre izjedeno. Uporedjujući opasnosti, ipak su više voleli da se opredele za ovu drugu. A kod njega je, zaista, pobedio snažniji razum, dok je kod ostalih pobedio strah. Da bi se zaštitili od onoga što je padalo s neba, vezivali su na glavu jastuke.

17. Svuda se već bilo razdanilo, a tamo je još uvek bila noć, crna i gusta, koju su osvetljavale samo buktinje i razne svetlosti. Rešili su da izadju na morsku obalu da bi izbliza videli da li je moguće stići do mora; ali more je još uvek bilo strašno besno kao i ranije. 18. Tu je sad moj ujak legao na prostrt čaršav i nekoliko puta zatražio da se napije sveže vode. Zatim se ponovo pojaviše stubovi plamena i prethodnik vatre - miris sumpora. To je neke nateralo u bekstvo, a njega probudilo.Oslonio se na dva roba i podigao se, ali se iznanada srušio mrtav na zemlju. Ja zaključujem da mu je disanje onemogućio vazduh prezasićen gustim dimom, zatvorio mu dušnik, koji mu je već po prirodi bio suviše tesan, pa je često bio u zapaljenju. 20. Kad je ponovo svanulo (bio je to treći i poslednji dan otkako je sve to video), njegovo telo je pronadjeno čitavo, nepovredjeno, u odeći koju je obukao pri polasku; više je ličio na čoveka koji spava, nego na mrtvog.

21. U medjuvremenu smo nas dvoje, ja i majka, bili u Mizenu. Ali to se ne tiče istorije, a ti si hteo da saznaš samo o njegovoj smrti. Zato ću da završim. 22. Dodaću samo još nešto, a to je da ti nisam ništa drugo ispričao osim onog čemu sam ja lično bio svedok i što sam lično čuo odmah, dok se istina još verno prepričava. Ti ćeš iskoristiti ono što je najbolje. Jer jedno je pisati pismo, a sasvim je drugo pisati istoriju : jedno je pisati prijatelju, a drugo je pisati svima. Ostaj mi zdravo !

Više o Pliniju Starijem u postu http://saeculumaureum.blogspot.com/2011/05/sta-je-sve-napisao-plinije-stariji-i_23.html

Plinije Mladji : o gozbama

Gaj Plinije pozdravlja dragog Avita

1. Oduzelo bi mi suviše vremena da se upustim u pojedinosti, a nije ni važno kako se sve to dogodilo, o tome kako sam ručao s jednim čovekom, mada ne nekim naročitim prijateljem, koji je uobražavao da je dobar domaćin i uslužan čovek, a meni je izgledalo da je u isto vreme i tvrdica i rasipnik. 2. Sebi i malobrojnim gostima iznosio je birana jela, dok je pred druge, opet, iznosio obična jela, pa i njih, čini mi se, podeio u tri vrste, ali ne na takav način da bi gosti mogli sami da biraju, već tako da ponudjene čaše ne bi mogli da odbiju; jedno vino je servirao sebi i nama, drugo manje značajnim prijateljima (svoje prijatelje je rasporedjivao prema položaju), treće je nudio svojim i našim oslobodjenicima. 3. I moj sused za stolom je to primetio i pitao me da li takav postupak odobravam. „ A kakvog se običaja pridržavaš ti?“ upitao je on.  „Ja pred svakog gosta iznosim isto, jer  ja ih pozivam na ručak, a ne zato da bih pravio razliku u položaju; doveo sam ih jednake za sto, pa ih na isti način i u svemu ijednačujem.“ – „Zar i oslobodjenike?“ – „I njih, jer oni su moji gosti, a ne oslobodjenici.“ 4. A on će na to : „Pa to mnogo košta!“ – „Vrlo malo.“ – „Kako to može biti?“ – „Tako što moji oslobodjenici ne piju ono vino koje ja pijem, već ja pijem njihovo vino.“  5. I na časnu reč, ako umeš da ograničiš proždrljivost, onda se izlažeš manjem trošku, nego kad je deliš sa mnogima. Nju treba da suzbiješ i obuzdaš, da tako kažem, ako želiš da štediš na svojim izdacima, a to možeš da uradiš mnogo bolje ako savladjuješ sebe umesto da ponižavaš druge.

6. A čemu sve to ? Da ne bi jednom takvom mladom čoveku kao što si ti palo na um ovakvo preterivanje pod vidom štednje i ekonomisanja kakvo se nalazi u ponekim kućama. Kad god naidjem na takvu situaciju, moja ljubav prema tebi podstakne me da takav primer navedem da bi ga ti izbegavao. 7. Imaj, dakle, na umu da ništa na svetu ne treba više izbegavati od rasipništva i tvrdičluka. Jer to su dve ružne i odvratne osobine, već i svaka za sebe sramna i utoliko gora ukoliko se nadju zajedno. Budi mi zdravo.

Gaj Plinije pozdravlja dragog Katilija Severa 

1. Doći ću na večeru, ali samo pod uslovom da bude jednostavna i skromna i obilata samo sokratovskim razgovorima, ali i to sa merom. 2. Biće tu i ranih jutarnjih posetilaca koje ni sam Katon ne bi mogao izbeći i kome Gaj Cezar zbog toga prigovara, ali tako da ga, u stvari, hvali. 3. On, naime, prikazuje prolaznike koji su mu, videći ga pijanog, zadigli skut toge preko glave. Zatim dodaje : "Čovek bi pomislio da je Katon iznenadio njih, a ne oni njega!“ da li se Katonu moglo odati veće priznanje nego ovo koje je dobio, i to u pijanom stanju. 4. Naše večere, medjutim, treba da sačuvaju meru u pripremanju, u troškovima, vremenu trajanja, jer mi nismo od onih koje ni njihovi neprijatelji ne bi mogli kuditi, a da ih ujedno i ne pohvale. Budi mi zdravo!

Još o tome ovde : http://www.theromanforum.com/?p=641

Kao i u knjizi Around the Roman table odakle je i ovaj starorimski recept  :

Soft-Boiled Eggs in Pine-Nut Sauce
 

In ovis hapalis: piper, ligustcum, nucleos infusos. Suffundes mel, acetum; liquamine temperabis.

For soft-boiled eggs: pepper, soaked pine nuts. Add honey and vinegar and mix with garum. (Apicius, 329)

for 4 small eggs

200g pine nuts
2 teaspoons ground pepper
1 teaspoon honey
4 tablespoons garum or anchovy paste

Soak the pine nuts overnight in water. Then drain and grind them finely in the blender or pound them in a large mortar. Add the pepper, honey and garum. Heat the sauce in a bain-marie. Meanwhile put the eggs into a pan of cold water and bring to the boil. Let them cook for 3½ minutes, then take them off the heat, plunge them into cold water and peel them carefully. The outer edge of the egg white must be firm, but it must be soft inside. Put the eggs, left whole, into a deep serving bowl and pour over the sauce. Serve.

This recipe can be adapted easily to other eggs, such as quail's eggs. In that case keep an eye on the cooking-time: a quail's egg will be firm in 1 minute.

[Istorija] Svetonije o Juliju Cezaru - De vita Caesarum, deo cetvrti

preveo Nikola Sop

Vojnike je cenio samo po njihovoj hrabrosti. Koliko je bio prema njima strog, toliko i blag. Nemoljiv je bio narocito kad se neprijatelj nalazio u blizini. Trupama nikada nije javljao ni kad ce krenuti na put, ni kad ce poci u borbu. Hteo je da vojnici budu spremni u svakome trenutku. koji put bi bez narocitog razloga pokrenuo celu vojsku, narocito u praznicne ili kisovite dane. Nikad nije vojnike hrabrio potcenjivanjem neprijatelja. Naprotiv, njegovo brojno stanje i njegovu moc uvek je preuvelicavao. Kada je na glas da se Juba priblizava sa vojskom, zavladalo medju vojnicima pravo zaprepascenje, on im je u zboru rekao : "Znajte da ce koliko danas ili sutra stici kralj Mauretanije sa deset legija, trideset hiljada konjanika, sto hiljada lako naoruzanih i trista slonova. Neka dakle neki prestanu vec jednom sa proturanjem laznih vesti i neka se drze istine, koja je meni najbolje poznata. Inace cu te lazove ukrcati u neku olupinu od broda, pa neka se iskrcaju tamo, gde ih vetar odnese." nije kaznjavao svaki njihov prestup. Ali je nemilice gonio i okrutno kaznjavao svakog begunca i buntovnika.

Inace je bio vrlo popustljiv. Katkada je, posle kakve pobede, dozvoljavao vojnicima da se provode po miloj volji. Tom prilikom rekao bi za njih da su i u igri sjajni vojnici. Od miloste zvao ih je svojim drugovima. Voleo je da ih vidi u oruzju, koje je bilo bogato ukraseno zlatom i dragim kamenjem. Ne toliko zbog toga, sto je to lepo izgledalo, koliko da ih na taj nacin prisili da se hrabro bore da ne bi izgubili tako skupo oruzje. Velika je bila njegova ljubav prema njima. Kad je cuo za Titurijev poraz, od zalosti pustio je bradu i kosu. I nije se sisao ni brijao sve dok ih nije osvetio. Time je od svojih vojnika stvorio najodanije i najhrabrije pristalice. Prema prijateljima bio je neobicno dobar i do krajnosti pazljiv. Kaj Opije razboli se bas na samome putu, kad ga je pratio kroz neke vrletne i neprohodne predele. U blizini je bila samo jedna krcmica. Cezar mu ustupi svoje mesto, a sam je prenocio napolju, pod vedrim nebom. Kad je bio na vrhuncu moci, dao je visoke polozaje nekim ljudima, vrlo niskog porekla. Zbog toga su mu mnogi prigovorili. On je na to odgovorio : Ako sam pomocu razbojnika i ubojica dosao do ovolike vlasti i moci, uzvraticu istom merom". Medjutim, ima mnogo njegovih dela, zbog kojih mu prebacuju da je zloupotrebljavao svoju moc i da je zato s pravom ubijen. Ali je protiv njega raspirio najogorceniju mrznju ovaj slucaj : kad su jednoga dana dosli preda nj svi senatori, noseci mu najvece pocasti i odlikovanja, on ih je kraj Venerinog hrama docekao sedeci . Neki pricaju da je hteo ustati, ali da ga je zadrzao Kornelije Balbo. Drugi opet vele da mu nije ni na pamet palo da ustane. Stavise, mrko je pogledao na Kaja Trebacija, koji ga je opomenuo da se digne. Taj njegov cin jos je vise osudjivan zbog jednog slicnog slucaja : Prolazeci u trijumfu, i sam se naljutio sto tribun Poncije Akvila nije hteo pred njim ustati. Povikao je na njega : "Tribune Poncije Akvila, de zatrazi sada od mene da povratim repubiku". I nekoliko dana nikome nije hteo nista da obeca ili ucini, osim pod uslovom : Ako to dozvoli Poncije Akvila.

Po mnogim kobnim znamenjima naslutio je Cezar svoju skoru pogibiju. Bas nekoliko meseci ranije seljenici u Kampaniji kopali su temelje da podignu svoje kuce. Na tome mestu bilo je starih grobova, koje su morali da uklone, pa su s vremena na vreme nalazili u njima po koji stari predmet od vrednosti : Tako su iskopali neku bakarnu plocu bas na mestu, gde je kako se prica, bio sahranjen Kapis, osnivac Kapue. Na ploci su bile urezane ove reci : " Kad budu iskopane kosti Kapisove, tada ce jedan potomak Julijev poginuti od ruke svojih srodnika i mnoga krv, koja ce posle toga natopiti Italiju, osvetice njegovu smrt". Ne treba ovo smatrati nekom izmisljotinom. Za taj dogadjaj svedoci Kornelije Balbo, Cezarov najprisniji prijatelj.

Nekako u isto vreme jave Cezaru da konji, koje je posvetio na dan svoga prelaza preko Rubikona, nikako nece da uzimaju hranu i stalno rone suze. U casu, kad je prinosio zrtve, opomenu ga svestenik Spurina da se cuva opasnosti, koja mu preti na dan martovskih Ida. Poslednje noci, uoci dana svoga ubistva, sanjao je da leti u oblacima i da jupiteru pruza desnicu. Njegovoj zeni Kalpurniji ucinilo se da joj se rusi kuca nad glavom i da joj muza u zagrljaju ubijaju. Zbog svega toga, a i zbog slabog zdravlja dugo je oklevao da li da ostane kod kuce i da sednicu senata odgodi za neki drugi dan. Ali ga je Brut nagovorio da svakako podje, jer ga skoro celi senat vec odavno ceka. Cezar dakle podje oko jedanaest sati pre podne. Neki covek pruzi mu u prolazu pismo, u kome su bile podrobne vesti o celoj zaveri. On to stavi medju ostale spise, koje je drzao u levoj ruci, nameravajuci da to kasnije procita, kad mu se pruzi zgodna prilika. Iako mu zrtva ranije nila dala nikakva dobra znamenja, ipak podje u skupstinu. jos se nasmeja svesteniku Spurini, tvrdeci da su martovske Ide dosle, a njemu se nista nije ogodilo. Na to ovaj odgovori : "Martovske Ide su dosle, ali jos nisu prosle".

Kad je stigao u senat i seo za svoje mesto, opkole ga urotnici, kao da bi hteli da mu pridju zbog nekog sluzbenog posla. U tome trenutku priblizi mu se tulije Cimber, htijuci toboze da ga nesto zamoli. Cezar mu dade znak da sad nije vreme za to. U to ga Cimber zgrabi za haljinu. "To je krajnja drskost," povika Cezar. Tada mu jedan od Kaska zabode noz ispod grla. Cezar ga uhvati za ruku i ubode pisaljkom, koju je slucajno drzao. Bas je hteo da skoci, kad ga spreci drugi udarac bodeza. Odjednom spazi sa svih strana ostrice, pokrije glavu i levom rukom skupi haljinu da bi sto casnije poginuo. Zadobio je dvadeset i tri uboda. Jednom je samo zajauknuo, bez ijedne reci. Neki pricaju da je rekao, kad je medju urotnicima video Bruta : "Zar i ti moj sine" ? Neko je vreme lezao mrtav na podu. Svi su bili pobegli. Najzad ga tri roba odnesose kuci na nosiljci, niz koju mu je visila jedna ruka. Od tolikih rana jedna je samo bila smrtonosna i to ona na prsima. Tako je tvrdio njegov lekar Antistije. Zaverenici su hteli da njegovo telo bace u Tibar; svu njegovu imovinu da uzme drzava i da poniste sve njegove zakone i uredbe, ali su od toga odustali, bojeci se konzula Marka Antonija i Lepida, zapovednika konjice.

Neki su naslucivali da ni sam Cezar nije zeleo da duze pozivi, a nije se ni cuveo, jer je bio slabog zdravlja. Nije se obazirao ni na proricanja svestenika, ni na opomene prijatelja. Nekima se opet cini da je i sam Cezar smatrao da je bolje sto pre podleci zasedama zaverenika, koji su na nj stalno vrebali, nego ziveti u neprekidnom strahu.

Nijedan od urotnika nije posle njega ziveo duze od tri godine, niti je umro prirodnom smrcu. Osudjeni svi do jednog, poizgibali su svaki na svoj nacin : neki u brodolomu, drugi u bici; a neki su se ubili onim istim macem, pod kojim je Cezar izdahnuo.

[Istorija] Svetonije o Juliju Cezaru - De vita Caesarum, deo treci

Svi su znali da je Cezar bio veliki sladostrasnik i da je svoja uzivanja skupo placao. zaveo je i neke vrlo ugledne zene. Medju njima Servilijevu zenu Postumiju, Aulijevu Loliju, krasovu Tertulu, pa cak i Pompejevu Muciju. Ali je narocito voleo Serviliju, Brutovu majku. Za vreme svoga prvog konzulata, kupio je za nju jednu bisernu ogrlicu, od sest miliona sestercija. U doba gradjanskih ratova, dao joj je, osim ostalih znatnih poklona i nekoliko lepih imanja, koja je onako ispod ruke kupio za male pare. Govorilo se i to da je Brutova majka podvela Cezaru svoju kcerku Terciju. On nije postovao svetinju bracne veze ni kad je bio u Galiji. To jasno pokazuje ova pesmica, sto su je pevali njegovi vojnici.

Gradjani, pricuvajte svoje zene, 
dovodimo vam ljubavnika celavog,
koji po Galiji kupuje zene za novac,
sto ga je u Rimu skupio.

Imao je i kraljice za svoje ljubavnice. Medju njima i eunoju, zenu maurskog kralja Boguda. Nazo pise da je Cezar cesto davao poklone i kralju i kraljici. Od njih je najvise voleo Kleopatru, s kojom je cesto provodio po celu noc za stolom.

U vinu je Cezar bio vrlo umeren. To tvrde cak i njegovi neprijatelji. U vezi s time poznata je Katonova recenica : "Medju svima rusiocima republike, Cezar je jedini bio trezan." - U orujzju i jahanjubio je vrlo vest. neverovatno izdrzljiv u svakome naporu, on je retko isao pred svojom vojskom na konju; cesto je pred njim pesacio, gologlav, pa bilo sunce ili kisa. Najvecom brzinom prelazio je i najduze puteve. Lako odeven i bez ikakva prtljaga, cesto je na obicnim kolima prelazio na stotine milja dnevno. Kad bi mu put preprecila kakva reka, on bi skakao u nju, pa bi je ili preplivao ili bi, odrzavajuci se na mesinama, pustio da ga voda odnese na drugu obalu. Tako se desavalo da je stizao k cilju pre svojih izvidnica. Na svojim vojnim pohodima, koliko je bio hrabar toliko je bio i oprezan. Vojsku nije nikad vodio kakvim opasnim putem. Uvek bi prvo tacno ispitao okolinu.

Spremajuci pohod na Britaniju, najpre je otisao sam da izvidi kojim ce pravcem najlakse doploviti i koja je luka najpodesnija za iskrcavanje vojske. Jednom je cuo da mu je vojska u Germaniji opkoljena i tako odvojena od svog vojskovodje. Prerusen u Gala on se probio do nje kroz neprijateljske logore. Jedne zime presao je iz Brindizija u Drac, izmakavsi neprijateljskoj floti, koja je u blizini krstarila. Posto mu vojska, po utvrdjenom planu, nikako nije stizala, on se nocu potajno ukrca u malu ladju. Glavu je pokrio da ga ko ne bi prepoznao. Iako je besnela strasna bura, nikako nije hteo da odustane od puta. Najzad se vratio, kad su mu ladjicu skoro progutali valovi.

Nijedno predskazanje nije ga moglo pokolebati u ma kakvoj odluci. Desilo se da je zrtvena zivotinja umakla ispod samog noza. Iako je to bio koban znak, on je ipak posao protiv Scipiona i Jube. Kad se iskrcavao na africku obalu, spotakao se i pao na zemlju. I tumaceci taj slucaj u svoju korist, povika : "Imam te u rukama, Afriko." - Bitku je zapocinjao ne samo po utvrdjenom planu, nego cesto i sasvim slucajno. Koji put je i posle dugog pesacenja pustao vojsku u boj. Katkad i po najvecem nevremenu, kada to niko nije ocekivao. Samo se u kasnijim godinama teze upustao u bitku, smatrajuci da vojskovodja treba da bude otoliko oprezniji, ukoliko je vise pobedjivao; i da je gubitak u porazu uvek veci od dobitka u pobedi. Pobedjenog neprijatelja gonio je sve dotle, dok ga ne bi potpuno izbacio iz njegovih utvrdjenih polozaja. Pred kakvu opasnu bitku, naredjivao je da se uklone svo konji, pa i njegov, zeleci da time ukloni svaku priliku za bezanje. Sam je cesto uspostavljao red medju pokolebanim vojnicima; priticao im u pomoc; vracao begunce, a poneke i svojom rukom odvlacio natrag u borbu.

[Istorija] Svetonije o Juliju Cezaru - De vita Caesarum, deo drugi

preveo Nikola Sop

Evo u nekoliko reci, sta je sve ucinio kao vojskovodja u roku od devet godina. Pokorio je i ucinio rimskom provincijom celu Galiju, koja se prostire izmedju Rone, Rajne, Pirineja, Alpa i Gebena. tu ne racunam gradove, koji su vec bili u savezu i prijateljstvu sa rimskom drzavom. Nametnuo im je godisnji danak od cetrdeset miliona sestercija. Prvi je od Rimljana ucinio vojni pohod na Germane, cije se zemlje prostiru na desnoj strani Rajne. Provalio je u njihovu zemlju, presavsi preko mosta, sto ga je narocito podigao za tu priliku. Strahovito ih je potukao u nekoliko bitaka. Napao je i Britaniju, koja je dotle bila potpuno nepoznata. Svima pobedjenima nametnuo je velike poreze i uzeo taoce. U tolikim uspesnim pohodima samo je triput bio zle srece. na putu u Britaniju bura mu je unistila skoro celu flotu. Druga nesreca, to je poraz kod Gergovije u Galiji, gde mu je unistena jedna legija, a reca nesreca snasla ga je u Germaniji, kada su mu iz zasede ubijena dva legata.

Za njega kazu da je bio visoka stasa, beo u licu i skladno gradjena tela. Obrazi su mu bili nesto puniji, sve do pred kraj zivota, kada je poceo da pati od padavice i od tako nemirnih snova, da se cesto budio iz sna sav uzasnut. Dvaput ga je bas za vreme samog prijema, uhvatio epilepticni napad. Telo je negovao vrlo brizljivo. Sisao se i brijao uvek sa najvecom paznjom. Cak je posle brijanja cupao zaostale dlake. Tako pricaju neki koji su to podrugljivo iznosili. Vrlo je tesko podnosio celavost, koja je bila predmetom mnogih sala i izrugivanja. Da bi pokrivao celu, prebacivao je kosu s potiljka na teme. Narod i senat obasuli su ga mnogim pocastima. ali se ni jednim odlikovanjem nije toliko koristio, koliko odlikovanjem da uvek moze nositi na glavi lovorov venac. Kazu da je jako pazio i na odevanje. Njegova haljina bila je sva u naborima, koji su mu padali sve do ruku. Oko nje je vezivao pojas vrlo nemarno. Zato je Sula, kada bi savetovao optimate, cesce puta rekao : "Cuvajte se toga mladica , nemarno opasanog".

Stanovao je najpre u jednoj skromnoj kuci u suburskom kvartu. Ali kad je postao veliki svestenik, preselio se u drzavnu zgradu, kraj Svete ceste. Mnogi su za njega pricali da je jako voleo raskos i sjaj. uz velike troskove podigao je kraj Arecija jedan zamak; zatim ga porusio do temelja samo zbog toga, sto nije potpuno odgovarao njegovom ukusu. To je ucinio, i ako je jos bio slabog imovnog stanja.

Kazu da ga je u Britaniju odvukla nada da ce tamo naci dragog kamenja. Radovalo bi ga kad bi svojom rukom merio koliko je tesko. Dok je sluzbovao kao upravnik pojedinih pokrajina, uvek je za vreme jela imao dve trpeze. Jednu za lica otmenog i visokog porekla, a drugu za ona nizeg staleza i za ugledne mestane. U svemu se vrlo pazljivo i strogo drzao kucnog reda. Tako je bacio u okove pekara, sto je pred njim izneo bolji hleb, a gostima dao losiji. Sam je, bez icijeg zahteva, osudio na smrt nekog slobodnjaka, svoga ljubimca, sto je napastvovao zenu jednog rimskog plemica.

Nista ga nije tako sramotno zigosalo, kao njegova neprirodna veza sa kraljem Nikomedom. O toj sramoti govorilo se na sva usta. To dokazuju ovi stihovi iz Licinija Kalva : "Kralj Bitinije, to je Cezarov ljubavnik" . - U to vreme, kako prica Marko Brut, neki ludak, koji je smeo sve da kaze, pozdravio je pred jednim velikim skupom Pompeja kao "kralja" a Cezara kao "kraljicu". Kaj Memije otvoreno je izneo za njega da je sluzio Nikomeda za stolom, zajedno sa ostalom sluzincadi i evnusima i da mu je pruzio pehar vina na ocigled mnogih gostiju i rimskih trgovaca , cija imena podrobno navodi. Ni Ciceron nije cutao. U svojim pismima navodi da je Nikomedova posluga uvela Cezara u kraljevu spavacu sobu i da je tu lezao sa kraljem na zlatnoj postelji, pokriven grimizom. Tako je u Bitiniji izgubio svoju mladicku nevinost. I ne samo to. Jednoga dana, kada je Cezar branio u Senatu Nikomedovu kcerku Nizeju, iznoseci dobrocinstva, koja mu je kralj ucinio, Ciceron mu je upao u govor i rekao pred celim senatom. "Ta dosta vec sa tim obavezama. Svi znamo sta si ti njemu dao a sta on tebi ". Najzad, za vreme njegova trijumfa nad Galima, vojnici su uz ostale saljive pesme pevali i ovu bas bezobraznu :

Cezar je pokorio Galiju,
a Nikomed Cezara.
Cezar slavi trijumf sto je pokorio Gale,
a Nikomed, koji je pokoriop Cezara, ne slavi trijumf.

[Istorija] Svetonije o Juliju Cezaru - De vita Caesarum, deo prvi

Posto se tako poklopilo da su poslednja dva posta imala veze sa Cezarom odnosno cezaroubicama i njihovom novcu, evo prilike da se prenese i deo onoga sto je istoricar i Hadrijanov sekretar Gaj Svetonije Trankvil o njemu napisao. Knjiga koju pri tome koristim jeste ono malo Deretino izdanje 12 rimskih careva gde su Svetonijeve biografije znatno skracene i u stvari predstavljaju samo izbor. Prevodilac je Nikola Sop.

U svojoj sesnaestoj godini izgubio je oca. Sledece godine postao je Jupiterov svestenik. Rastavio se od svoje zene Kosucije, koju je ozenio vrlo rano i uzeo Korneliju, kcerku konzula Cine, koja mu je uskoro rodila kcer Juliju. Diktator Sula uporno je nastojao da ga od nje odvoji, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Zbog toga je Cezar kaznjen oduzimanjem svestenicke casti, lisenjem zeninog miraza i sviju porodicnih prava. Bio je prisiljen da se krije. I premda je sve vise patio od groznice, koja ga je hvatala svaki cetvrti dan, morao je svake noci da menja svoje skloniste i da potplacuje spijune da ga ne prokazu. Najzad je pomilovan, na molbe vestalki i svojih rodjaka, Mamerka Emilija i Lucija Kote. Poznata je cinjenica da je Sula na tolika i uporna navaljivanja svojih najboljih prijatelja i najuglednijih ljudi , ipak na kraju udovoljio njihovoj molbi i tom prilikom svecano izjavio, bilo onako nasumice , ili u nekom nadahnucu : "Neka im bude. Eto im ga; samo neka znaju da ce taj, za koga se sada toliko zalazu, biti jednom na propast optimata, jer se u Cezaru krije mnogo Marija".

Vojsku je sluzio najpre u Aziji, pod vodjstvom pretora Terma. Kad ga je ovaj poslao po brodovlje u Bitiniju, zadrzao se tamo kod kralja Nikomeda. Suskalo se da mu se tada Cezar podao. taj glas utvrdio se jos vise kada se saznalo, da je posle nekoliko dana opet posao u Bitiniju da utera neki novac, sto ga je dugovao nekom svom klijentu slobodnjaku. Ostalo vreme  svoje vojne sluzbe proveo je mnogo uspesnije. U vojnom pohidu na Mitilenu Termo ga je odlikovao hrastovim vencem za gradjanske zasluge.

Sluzio je i na siciliji, pod Servilijem Isaurikom, ali kratko vreme. Kada je cuo za smrt sulinu, pozurio je u Rim, ocekujuci, osim ostalog, i nove razmirice, koje je raspirivao Marko Lepid. Premda ga je Lepid mamio velikim ponudama, ipak je odbio njegovo prijateljstvo, ne pouzdavajuci se u njegove sposobnosti i smatrajuci da prilike nisu tako povoljne, kako se u javnosti mislilo. Ali, kad se utisala gradjanska pobuna, on optuzi za globljenje Kornelija dolabelu, bivseg konzula i coveka koji je slavio trijumf. Kad je ovaj proglasen nevinim, Cezar se sklonio na Rod, da izbegne mrznji i da tamo u dokolici i tisini slusa Apolonija Molona, tada najcuvenijeg ucitelja govornistva. Vec je bila zima, kad je tamo otisao. Negde oko ostrva Farmakuze zarobe ga pirati. Ogorcen zbog toga morao je da ostane kod njih oko cetrdeset dana. S njime je ostao samo jedan lekar i dvojica sluga, jer su ostali pratioci, cim je zarobljen, odmah otisli da nabave novac za otkupninu. Kad im je napokon isplatio pedeset talenata, iskrcali su ga na obalu. Na brzu ruku Cezar spremi flotu i smesta se dade za njima u poteru. Pohvata ih i kazni smrcu, kako im je, dok je bio zarobljen, cesce puta pripretio u sali. Bas je tada kralj Mitridat pustosio obliznje pokrajine. Da ne bi saveznike izlozio opasnosti, krene sa Roda u Aziju; skupi tamo vojsku , potisne iz provincije kraljeve namesnike i utvrdi vlast nad drzavama, koje su se vec kolebale. 

Sluzio je kao kvestor u onostranoj Spaniji. Kad je po nalogu pretorovom, kao vrhovni sudija obilazio naselja rimskih trgovaca i resavao njihove sporove, na tom putu stigne u Kadiks. Spazivsi kraj Herkulova hrama kip Aleksandra Velikog, tuzno je uzdahnuo; i kao prekorevajuci se, sto do toga doba nije ucinio jos nista slavno, dok je Aleksandar u njegovim godinama vec bio pokorio jedan veliki deo zemljine kugle. Trazio je priliku da se sto pre vrati u Rim i tu okusa svoju srecu. Vracari su mu po jednom snu (sanjao je da je silovao majku) predskazali da ce vladati nad celom zemljom, jer majka, koju je u snu vidio pod sobom, nije drugo nego majka zemlja.

Sulpicija - elegije IV, V i VI (+ ko su bili Sulpicija i Cerint - iz uvoda)

Priredila, prevela i predgovor napisala Sladjana Milinjovic

IV

Hvala ti, sto si tako bezbrizan, sebi toliko dopustas,
         pa se ne prepustih naprasno nedolicnoj gluposti.
I neka ti je vise do bludnice sto se pod teretom prediva klanja(1)
         nego do Sulpicije, cerke Servija !(2)
Zabrinuti su za mene oni kojima najvise zadaje bola,
         nedostojnoj postelji predaja moja.

(1) Na ovom mestu bilo je nemoguce u potpunosti izraziti bogatstvo izraza Sulpicijine srdzbe i gadjenja. Osim sto scrotum doslovno znaci bludnica, kurva tu je i razlika u karakteristikama spoljnog izgleda : ugledne rimske gospodje nosile su stolu, a obican, prost svet togu kao gornju haljinu; a narocito je tesko prevesti izraz presumque quasillo u znacenju onaj koji mora tkati, niska roda, los covek koji nalazimo i kod Tibula (4,10,3) i Propercija (4,5,7,37)

(2) "Sulpicija, cerka Servija", predstavlja formu u kojoj su se izrazavali patriciji, odnosno rimska aristokratija; tim visokim stilom jos jednom se izrazava razlika mevericibus et servis.

V

Brines li, Cerinte, neznom brigom o svojoj devojci ?
    Posto mi je malaksalo telo iznurila groznica ?
Ah! Inace, ja zelela ne bih da tuzne boljke pobedim,
    da ne mislim da je i tebi do toga stalo.
A sta bi mi i vredelo da bolesti svladam, kad ti
    mozes ravnodusnoscu svojom naneti mi bol ?

VI

Nekada ti nikada ne budem, svetlosti moja, tako zarka zudnja,
    kao sto, cini se, bejah jos pre neki dan.
Ako sam ista zgresila zbog mladosti luda,
    zbog cega bih priznala da kajem se vise,
Nego sto te sinoc ostavih samog,
    zeleci da sopstvenu prikrijem strast.



Sulpicija i njen Cerint (Sladjana Milinkovic)

Cinjenice iz Sulpicijinog zivota zivota nalazimo u njenoj vlastitoj poeziji. Citamo da se zali na Mesalino uplitanje u njen zivot (3.14.5); rasrdjena je zbog emotivne veze njenog voljenog sa robinjom; u stihu 3.16.4 dici se svojim aristokratskim poreklom, buduci da je cerka Servija Sulpicija Rufa. Ovaj podatak predstavlja osnov za zakljucak da je Sulpicijin otac bio sin cuvenog rimskog sudije istog imena, koji je bio Ciceronov prijatelj. Sulpicije Ruf Mladji je bio konzul 51. godine pre n.e. a pre toga proslavljeni besednik. sacuvana je prepiska u Cicerona iz koje saznajemo da je 62. godine pre n.e. optuzio Lucija Murenu za podmicivanje na izborima za konzula. Pedesetih godina pre nove ere Ciceron ga favorizuje kao potencijalnog treceg muza za svoju cerku Tuliju, neprestano isticuci i hvaleci njegovu marljivost i dobar karakter. Na osnovu toga proizilazi da je Sulpicijina majka Valerija, sestra Marka Valerija Mesale Korvina, cuvenog govornika i politicki istaknutog i uvazenog rimskog aristokrate, koji se istakao i svojim vojnim poduhvatima u vreme Bruta, Antonija i Oktavijana. Takodje je bio cuven i kao knjizevni patron i zastitnik mnogih poeta, medju kojima i Tibula, a kasnije i Ovidija. Ne zna se tacno kada je Servije mladji umro, ali se zna da je bilo neobicno sto je njegova supruga odlucila da se ne uda ponovo, sto navodi na zakljucak da je zivot izgubio relativno mlad. U tom slucaju postoji mogucnost da je Sulpicijin ujak, Mesala Korvin, igrao veoma vaznu ulogu u Sulpicijinom zivotu, makar kao zastitnik svoje necake. Medjutim, izneseni podaci nisu korisni samo za osvetljavanje biografije ove rimske pesnikinje. Prihvatajuci ih kao tacne, zaista je tesko odupreti se izazovu da se Sulpicijina poezija posmatra kao ujacki uslovljena, i od njegove strane protezirana.

Sulpicijine pesme upucene su izvesnom Cerintu, sto je pseudonim poput Katulove Lezbije, Propercijeve Cintije i Tibulove Delije. Ovakvo prikrivanje identiteta predmeta ljubavi bilo je omiljeno u rimskih elegicara. Kao i ostalo, i ovo prikrivanje u osnovi ima odredjeno geografsko i knjizevno opravdanje. Grad Kerint na severoistocnoj obali Eubeje, koji pominje Homer u Katalogu brodova, bio je otadzbina argonauta Kantosa, koji se nikada nije vratio kuci, vec je skoncao daleko od domovine, cak u Libiji. Psudonim bi mogao imati i znacenje od miloste, te je tako mogao da bude izveden od grcke reci sa znacenjem onaj koji se hrani maticnim mlecom - koju je gotovo nemoguce prevesti, ali je konotacija jasna imajuci u vidu da je maticni mlec najdragoceniji i najhranljiviji proizvod meda, kojim i pcele hrane svoje mlade.

U vreme renesanse pojavilo se jos jedno tumacenje na osnovu kojeg ime Cerint predstavlja u stvari igru reci koja je u vezi sa mladim Markom Cecilijem Kornutom, koji se u to vreme tek ozenio i koji je mogao biti uzrok Sulpicijine tajne ljubavi. Jer i Propercijeva Cintija i Katulova Lezbija zapravo su bile ugledne, udate Rimljanke, pa su zbog toga i u pesmama bile zaogrnutepseudonimom. U prilog ovoj pretpostavci ide i cinjenica da je Kornut pripadao Tibulovom krug i da ga sam pesnik pominje u svojim stihovima (Tibul 2.2 i 2.3). Medjutim, sve ovo su tek spekulacije i jedino se sa sigurnoscu moze reci da proucavaoci jos uvek nisu pronasli dovoljno argumenata na osnovu kojih bi se mogao utvrditi pravi identitet Cerinta.

Sa druge strane, malo je verovatno da Sulpicijina poezija slika istinitu zivotnu romansu. Rimski elegicari veoma su malo paznje poklanjali doslednom prikazivanju sopstvene ljubavi, pa proucavaocima autobiografski podaci nisu bili od nekog veceg znacaja. U rimskoj ljubavnoj elegiji, iako subjektivnoj (u odnosu na grcke uzore), postoji licno i pojedinacno, ali i opste i tipsko, a cesti su i mitoloski elementi. Kod Sulpicije, medjutim, nalazimo biografske elemente koji su istorijskki potvrdjeni. Ona svojom senzibilnom otvorenoscu i emotivnom iskrenoscu navodi na zakljucak da njene elegije sadrze relevantne biografske podatke, sto ipak ne pomaze mnogo u razotkrivanju identiteta njenog voljenog Cerinta. Stoga su i do sada zaludni bili svi pokusaji modernih proucavalaca da rekonstruisu ljubavni zivotopis antickih pesnika na osnovu njihovih pesama.

Sulpicija - elegije I, II i III

Priredila, prevela i predgovor napisala Sladjana Milinjovic

Iz uvoda :

Znamo da su mnoge zene pisale poeziju u antickom Rimu, ali je do nas stigao samo rad jedne od njih - pesnikinje Sulpicije, necake uvazenog Valerija Mesale Korvina, literarnog mecene i zastitnika Tibula. To je, verovatno, razlog zasto je Sulpicijino stvaralastvo od sest (pouzdano) njenih elegija sacuvano kao deo Corpus Tibulianum u kom se, osim Tibulovih, nalaze i pesme drugih stvarala koji su pripadali Mesalinom krugu. Sulpicijini stihovi omogucavaju nam da cujemo i zenski glas I veka nove ere, glas iz vremena Avgustovog kulturnog programa ciji su najznacajniji predstavnici bili Horacije i Vergilije.

I

I napokon dodje ljubav ! Takva, da bi me vise bilo sram
        da je prikrijem, nego je kome otkrijem.
Kiteranka (1) je njega (2), mojim pesmama umoljena,
        donela i u nedra moja spustila.
Obecano ispuni Venera : o mojoj neka sreci prica,
        ko svoje srece imao nije.
Ja necu dati da mi pisma (3) pecate (4), jer ne zelim
        da ih cita ko, pre voljenog mog.
Al' prija mi sto zgresih ! Zarad dobra glasa
        da se krijem, mrsko mi. Nek se prica :
               da jedno smo drugom pristajali.

(1) Kiteranka je epitet grcke boginje ljubavi Afrodite koja je pandan latinskoj Veneri. Nadimak dobija po mestu rodjenja, ostrvu Kiteri koje se nalazi kod jugoistocnog rta Peloponeza. Sulpicija je ovde cak poistovecuje sa Kamenom - rimskom boginjom pesme i poezije, odnosno sa jednom od Muza - Erato, zastitnicom ljubavne pozije, koja je nadahnula njene stihove.
(2) Illum (njega) odnosi se na sulpicijinog dragog, cije ime saznajemo iz druge i pete pesme (Cerint)
(3) U originalu stoji tabella - rec je o drvenim tablicama presvucenim slojem voska na kojima je pisana, odnosno grebana svakodnevna prepiska : pisma, nacrti, spiskovi i slicno.
(4) U  svrhu pecacenja koriscena je posebna vrsta voska kojom su povezivane tablice.


II

Tu je i nemili moj rodjendan(5), koji na dosadnom selu
      i to bez Cerinta(6), tuzna, imam da provedem.
Sta je od grada sladje ? Zar devojci pristoji seoska vila
      i reka ledena sred Aretinskog polja ?
Vec se umiri, Mesala(7), jer odvise nada mnom bdis,
      Nije uvek, strogi rodjace, zgodno vreme za put
Ja, oteta, ovde ostavljam dusu i razum sudiji mom,
       ako mi i ne dozvoljava da budem sto jesam.

(5) u originalu stoji samo natalis a misli se na dies natalis. Ipak, nije u prvi mah jasno da li je rec o Sulpicijinom ili Cerintovom rodjenju, Tek iz Pesnikovog odgovora u Vencu saznajemo da je rec o Sulpicijinom rodjenju.
(6) "Bez Cerinta" je jos jedna indikacija da je rec o Sulpicijinom rodjenju.
(7) Ujak Mesala - Valerije Mesala Kkorvin (64 g. p. n. e - 8 g.n.e.) - istaknuti vojskovodja, govornik, drzavnik, zastitnik umetnosti, brat Sulpicijine majke i njen tutor.


III

Znas li kakav je teret pao sa srca devojci ?
      Mogu biti u Rimu za svoj rodjendan !
Hajde da svi zajedno proslavimo taj dan,
       koji ti se sada, iznenada, hitro priblizava.

Propercijeve elegije [II, 28 - povorka lepotica antickog sveta !]

Sa latinskog preveli Gordan Maricic i Milica Kisic, komentar G.Maricic

II, 28

Ta smiluj se, Jupitere, na bolnu mi dragu !
Zar da tako krasna umire zbog tebe ?
Stize doba vrelo kad vazduh treperi,
a od zvezde Pasje  (1) zemlja susna kljuca.
Pustimo sad jaru, ne krivimo nebo,
ne stuju se bozi - u tome je stvar.
Oduvek su jadne stradavale zene
jer vetar i talas zakletve nosi.
Venera ne besni sto sa njom se ravnas ?
Zavidna je uvek na rivalke svoje.
Da l prezrela ti si hram Junone grcke (2)
il odrekla drsko car oku Atene ? (3)
Vi, lepojke, reci ne merite nikad :
stradas zbog lepote i jezika dugog.
Ako zala mnogo zivotnih te snaslo,
dan ce sudnji onda ozariti tebe.
Mukala je Ija kad postade krava, (4)
iz Nila vodu pila, a boginja je sada.
Pa Inona mlada lutala je svetom :
sad boginja to je sto mornar je kumi. (5)
Andromedu zveri zrtvovase morskoj :
a Perseju slavnom ipak zena posta.
U oblicju macke lutala Kalisto : (6)
a sad nocu sjajem usmerava ladje.
Ako sudba smrt ti prebrzo donese,
blazen dan ce biti kad sahrane tebe.
Sta lepojke vreba Semeli (7) ces reci :
Zbog nesrece svoje, verovace tebi.
Heroinu lidsku (8) nadvisices svaku :
tvoje mesto niko osporiti nece.
A sad kako umes ti svoj usud nosi :
i bog naum menja, odlaze se smrt.
Junona ce mozda oprostiti tebi :
smeksa cak i ona devojka kad mre.
Basma prava ustavi i sudbine tocak,
ne pucketa lovor u ugasloj vatri. (9)
Luna cesto nece s nebesa da sidje,
znamenjem se kobnim crna ptica glasi.
Ista ladja tamna odnece nam ljubav
jezerima brodec Podzemnoga sveta.
Neces li na jedno, smiluj se na dvoje !
Ziv sam, zivi li : umre li, mrecu i ja.
Molbu uslisi, i himnu, evo, pisem :
Jupiter je mocni draganu mi spaso ...
i nevolje silne opisati svoje.
Persefono, blaga ko i vazda budi,
u milosti, Plutone, ostani joj ravan !
U Podzemnom svetu lepojki je mnogo :
neka barem jedna ovde gore seta !
Sa vama je Jope (10), a i Tiro krasna, (11)
Evropa (12) takodje, Pasifaja zlica (13)
lepotice Troje i Ahaje drevne,
iz spaljena grada Feba i Prijama, (14)
pa tolike cure umrle u Rimu :
nezasita sve ih progutala vatra.
Kratkoga su veka lepota i novci :
kasnije il' pre smrt na svakog ceka.
Sunce moje spaseno iz pogibelji silne,
obecane igre Dijani priredi
i bdenja Izidi, sto junica bese : (15)
deset noci duzna ostajes i meni ! (16)

(1) Sirijus, najsjajnija zvezda u sazvezdju Veliki Pas. Izlazi sredinom jula i donosi veliku zegu.
(2) Pretide, kceri kralja Argolide Preta, devojke izuzetne lepote i brojnih prosilaca, hvalile su se da je dvor njihovog oca bogatiji od Herinog hrama. Boginja ih je kaznila ludilom.
(3) Sivoplava boja Minervinih ociju smatrana je neprilicnom i ostale boginje su je zbog toga ismejavale.
(4) Argivska princeza, kci Inahova i Zevsova milosnica, koju je Hera pretvorila u kravu. Posle mnogih lutanja i stradanja, mir je nasla u Egiptu, gde je ponovo postala devojka i rodila Zevsu sina Epafa.
(5) Kadmova kci, zena Atamantova. Besna sto supruznici posle smrti Inonine sestre Semele odgajaju malog Dionisa, Hera ih je kaznila ludilom. Atamant je ubio svog starijeg sina Learha, a Inon je sa mladjim Melikertom skocila u more. Posejdon ih je prihvatio i Inona je postala boginja mora Leukoteja, zastitnica brodolomnika.
(6) Kci arkadskog kralja Likaona, pratilja boginje Artemide. Obljubio je Zevs, a potom pretvorio u medvedicu da bi je sakrio od Here. Gonila ju je i ubila Artemida, bilo sto je Kalisto prekrsila zavet cednosti, bilo na nagovor Herin. Svoju miljenicu Zevs je preneo u savezdje Velikog Medveda.
(7) Kci tebanskog kralja Kadma i Harmonije, majka boga Dionisa. Kad je uocila Semelinu trudnocu, Hera je, u liku stare dojilje Beroje, posavetovala buducu majku da trazi od ljubavnika da joj se prikaze u svoj svojoj velicini i sjaju. Zavs joj je ispunio zelju i pojavio se u liku gromovnika : munja, ma i najslabija, sprzila je Semelu i srusila Kadmove dvore. Zevs je dete spasao, zasio ga u svoje bedro i odneo na Olimp.
(8) Meaonis herodias Meonija je staro ime za Lidiju. Mozda asocijacija na Homera, posto je Sard, prestonica Lidije, bio jedan od gradova koji je tvrdio da je pesnikov zavicaj.
(9) Madjije da se ljubav probudi ili da se od nje izleci. U ovom slucaju sluze da izlece bolest ili sprece smrt.
(10) Kci Ifikla i zena Tezejeva. Ili : Kasiepeja, supruga kralja Kefeja, majka lepe Andromede.
(11) Salmonejeva i Alkidikina kci, majka blizanaca Pelije i Neleja, koje je rodila Posejdonu.
(12) Zevsova mezimica, kci fenickog kralja Agenora. Vrhovni bog se pretvorio u bika i preneo na Krit, gde mu je rodila tri sina : Minoja, Sarpedona i Radamanta.
(13) Helijeva i Perseidina kci, supruga kritskog kralja Minoja, sa bikom je rodila Minotaura.
(14) Za vladavine Prijamovog oca Laomedonta, Troja postaje vrlo mocna. Prema mitu, Zevs je zbog neposlusnosti kaznio Apolona i Posejdona da godinu dana bespogovorno sluze trojanskog kralja. Oni su izgradili bedeme Ilija. Kad su zavrsili posao, Laomedont ih je lisio obecane nagrade.
(15) Boginja plodnosti, materinstva i divljaci.
(16) Egipatska boginja, poistovecena sa Ijom.
(17) Bdenja podrazumevaju i seksualnu apstinenciju, pa pesnik iska termin za sebe.

Propercijeve elegije [II, 25]

Sa latinskog preveli Gordan Maricic i Milica Kisic, komentar G.Maricic

II, 25

Jedina muko slatka, rodjena mene da tistis,
sudba odne te meni : dodji, o vazda dodji !
Knjizice ce moje lepotu ti unet :
dopusti li Kalv (1) i Katul s njime.
Odlazi isluzen vojnik, oruzje odlaze svoje,
vremesni volovi ralo vise za sobom ne vuku,
na obali morskoj drema ladja trula,
a drveni stit bojni dangubi (2) u hramu:
al ja cu, i starac, voleti te isto,
pa bio i Titon (3) ili Nestor kralj.
Zar bolje mi nije da tirani sluzim,
u biku tvom cvilim, Perile (4) oktrutni ?
Bolje da Gorgona (5) skameni me okom,
ili da me kljuju sa Kavkaza ptice (6)
Istrajacu ipak : rda mac nagrize,
kapi vode dube i najtvrdji kamen.
Vecita je ljubav sto na pragu gospe
bez ikakve krivnje pretnje mirno slusa.
Prezren si - a kumis, ranjen - a greh priznas,
noge, mimo volje, na prag njen te nose (7)
Ti, sto gord si odvec u ljubavi sretnoj,
naivan si : zena za istrajnost ne zna !
Ko postuje zavet usred oluje silne,
kad se i u luci cesto skrhka ladja ?
Zar da se u trci vec nagrada trazi,
pre no tocak metu takne sedmi put ? (8)
Dobar vetar ljuven varljiv je i vickast :
sto kasnije dune, vecu propast nosi.
Ma koliko da ljubi dragana te tvoja,
u grudima nemim radost skrivaj vazda !
Iskrene ce reci, ni sam ne znam zaasto,
u ljubavi uvek naskoditi tebi.
ceesto li te zove - otidi joj jednom,
il' minuce sreca sto savest sad budi !
Da nastupi opet dobro staro doba, (9)
ja bih bio ono sto sada ti si.
Pregazi me vreme, al cud mi je ista :
neka svako sebi izabere put !
Vi sto iz jedne, u ljubav hrlite drugu,
kolki samo bol vam pogodice oci !
Neznu vidite curu bele, blistave puti,
ili crnku spazite kakvu : obe vas krajnosti vuku !
Okrznu vam oci zenu helenskih crta i stasa,
ili rimskog tipa : obe lepote vas plene !
Jedna u odeci prostoj, hodi u raskosi druga :
na isti nam nacin bolnu zada ranu.
I jedna je zena vec za nesan dosta,
u jednoj se nahode svakojaka zla.

1) Kliv Licinije Kalv Macer (82 - 47 g. p. n. e), cuveni besednik i poznati neoterik, blizak prijatelj Katulov. Cintijina slava treba da nadmasi Kalvovu Kvintiliju i Katulovu Lezbiju.
2) Gde visi na zidu ili o stubu, kao dar vlasnika sto se povukao.
3) Sin trojanskog kralja Laomedonta i Strime. Zeleci da ga zauvek veze za sebe, njegova supruga, boginja Eoja, izmolila mu je od Zevsa besmtrnost, ali ne i vecitu mladost. Propercijeva mitoloska slika gleda se, u ovom slucaju, izdaleka. Obracanje paznje na detalj, odnosno na celovite price o Titonu i Nestoru, dovelo bi do antiklimaksa.
4) Atinski umetnik koji je tiraninu Falaridu iz Agrigenta izlio tucanog bika za zlocince. Oni su zatvarani unutra, a ispod mucila je paljena vatra. da isproba izum i nagradi autora, Falarid je Perila ispekao prvog.
5) Tri kceri Forka i Ketone, Stena, Eurijala i Meduza zamisljane su kao krilate, zmijonosne, gujama opasane devojke. Meduza, najmladja i smrtna, jedina se u predanju naziva Gorgona.
6) Jedan orao je svakodnevno kljuvao Prometejevu jetru, koja je nocu ponovo izrastala.
7) Ovidije (Lek od ljubavi, 217) : "Sto manje hoces da ides, to zapamti - vise idi : istraj i na trk nagnaj noge nevoljne!"
8) Prilikom trka u cirku, vozar je morao da okrece kola oko meta (dva kupasta stuba na oba kraja niskog zida koji je po duzini presecao trkaliste). Obilazenje mete bio je najtezi zadatak za kocijasa.
9) Period zenske vernosti i vrline. O heroinama takvih osobina Propercije pise u I, 15 i II, 9.

Propercijeve elegije

Sa latinskog preveli Gordan Maricic i Milica Kisic;  komentar G.Maricic

Goran Maricic o Properciju - biografija :

Sekst Propercije (Sextus Propertius, oko 50-15. g. p. n. e.) se najverovatnije rodio u Asiziju (Umbrija). Potice iz dobrostojece porodice koja je, medjutim, izgubila imetak kad je Avgust delio zemlju svojim veteranima. Buducem poeti umire otac. Majka se sa malim sinom seli u Rim u nadi da ce se Propercije jednog dana baviti advokaturom, poslom sigurnim i unosnim i u nemirnim vremenima. U sesnaestoj godini umire mu i majka. 

Propercije i Cintija u Tivoliju,Vinchon

U osamnaestoj upoznaje mladu robinju Licinu (Lycinna), koja ga poducava ljubavnim vestinama. Mohuce je da je ona bila u sluzbi zene sto ce Propercija "primorati" da se zauvek posveti poeziji. Cintija (pseudonim Hostije ili Roscije) je udata, starija, bogata i obrazovana. ali, pre svega, lepa i koketna. Strasna veza trajala je pet-sest godina, prekidala se (najduze na godinu dana) i obnnavljala. cini se da je Cintija, kao Katulu Lezbija, jedina remetila inace miran pesnikov zivot. 

Propercije je pripadao Meceninom knjizevnom krugu, poznavao Horacija, druzio se sa Ovidijem, hvalio Vergilijevu Enejidu. Cesto je poboljevao i umro mlad.

Autor je cetiri zbirke pesama, Elegiae, njih devedeset i dve na broju. Po Cintiji je nazvao prvu, objavljenu oko 28. godine. Njoj je posvecena i vecina pesama druge i trece knjige, kao i neke u poslednjoj, izdatoj najkasnije 16. godine. U ovoj, cetvrtoj zbirci, nalazi se cuvena "kraljica elegija" (regina elegiarum), u kojoj mrtva rimska matrona Kornelija zaziva svog muza. Tu su i neke etioloske elegije sa motivima iz rimske starine (nalik onim Ovidijevim, iz knjige Fasti), napisane pod uticajem nacionalnih ideala Avgustove politike. 

Kaze se da Propercijev stil odlikuju zgusnuta misao i jaka osecajnost, smeon jezik i osobena sintaksa u gipkim stihovima.

I,13

Po navici , Gale, moj ce te veseliti jad :
utece mi ljubav - ostah pust i sam.
Ali necu tvoje ponoviti reci :
Gale nek te cura ne prevari nikad !
Dok slava ti sjajnog zavodnika raste,
bezbriznim i kratkim vezama se das.
Namah ocajan ti si, ljuveni kinji te jad,
pod nogama gubis tlo i padas po prvi put.
Ona bice kazna za prezren bol drugi
jadnice ce mnoge osvetiti sama !
Na jeftine veze stavice ti tacku,
a da nove iskas kadar biti neces.
Ne rece mi prorok il glasina ruzna :
svedok bejah licno - mozes li poreci ?
Video sam licno, shrhanog te grli,
ridas, jadni Gale, a zagrljaj traje:
spreman si da umres za zudjene reci.
Sta bilo je potom, stid me je da kazem.
Da zagrljaj sputam ja kadar ne bejah :
mahnita vas potom obuzela strast !
Neptun, ni Enipej (1) ne ljubljase tako
Salmoneja (2) kcerku sto bez muke dobi.
Na Eti (3) Herakle vatren tako ne bi
kada Hebi prvi nauk slasti dade.
U jednom su danu ljubavi sve pale,
jer zezenu baklju podmetnu ti ona.
Tvoja obest stara nju muciti nece,
spasa od nje nema ; ljuveni plam pece.
Jupitera je vredna i lepa ko Leda,
ljupkija je ona nego kceri njene !
Inahove kceri (4) nadmasa po drazi,
Jupitera bi recju na ljubav podstakla.
A ti, od ljubavi posto najzad gines,
uzivaj : dostojniji prag pronaci neces.
Pa srecan budi jer nova te obuze ludost ;
koju god zazelis, nek svaka u zeni je toj !

(1)  Enipej je reka, a Hemonija staro ime za Tesaliju.

(2)  Sin eolov i brat Sizifov, elidski kralj Salmonej se uzoholio i dozvolio sebi da se poredi sa Zevsom. Vozio se kolima od bronze i bakra koja su pravila buku nalik grmljavini i bacao u nebo zapaljene buktinje da podrazavaju munje. Zevs je drznika ubio munjom i ovaj, od tada, u Tartaru ispasta sa ostalim zlocincima. Salmonejevu kci Tiru zavoleo je Posejdon i obljubio je u liku Enipeja. Ona mu je, docnije, rodila sinove Peliju i Neleja.

(3) Heba je kci Zevsa i Here, personifikacija mladosti, koja bogovima toci nektar. Smrtno ranjen, Herakle je sebi podigao veliku lomacu na tesalskoj planini eti. Dok je vatra plamtela, Zevs je munjom i oblakom vazdigao svog sina na nebo. Posle apoteoze, Herakle je dobio Hebu kao nagradu za sve svoje zemaljske patnje i kao zalog pomirenja sa Ggerom. 

(4) Danaide, pedeset kceri kralja Danaja, udale su se za mlade Argivce. Inah je osnivac i prvi kralj Arga.

 II, 13

Vrhovi strela persijskih (1) manje ostri su
od etrurskih kojim srce probi mi Amor.
Zabrani mi tanane da prezrem Muze
i u gaju Askre (2) nagna me da zivim.
Pijerski (3) me hrasti ne slede zbog pesme,
ja ne krotim zveri (4) iz Ismarskog dola, (5)
vec Cintiju stihom da zacaram treba :
tad slavniji bicu no Inahov (6) Lin. (7)
Ne divim se zenskoj lepoti i casti,
kojim gospa vrla diciti se moze :
u krilu volim da sam ucene cure.
Za stihove moje ona ima sluha.
Ako nju vec dirnu, briga me za puk :
kad gospa mi sudi, bezbedan sa posve.
Ako pomno slusa i mir pruzi meni,
nek dusman mi bude i jupiter sam !
Kada jednog dana smrt sklopi mi oci,
evo kakav pogreb zeleo bih ja : (8)
Skromna nek je pratnja sa bistama starih, (9)
nek ne tuzi zalud truba tad o meni;
nek ne lezi odar na slonovoj kosti,
ne prilici smrti pocinak u zlatu;
ne treba mi tamjan u zdeli da miri, (10)
pogreb hocu skroman, tek ispracaj pucki.
Tri su knjige samo ko pratnja mi dosta : (11)
najlepsi su darak Persefoni one.
Ti sledices mene, gole tukuc grudi,
bez prestanka moje zazivaces ime.
Kad iz oniksa (12) mirise sipali budu,
zadnji put poljubices ti usne mi ledne.
Kad plam me proguta, u pepeo sazme,
sakupite prah mi u majusnu urnu.
Iznad humke male nek zasade lovor
da natkrili mi senkom pocinka mi spokoj.
Dva neka mi humku samo krase stiha :
Taj sto lezi ovde u zloslutnom prahu,
ljubavi je samo robovao jednoj.
Jednako ce slavna grobnica mi biti
ko Ahila vrlog okrvavljen hum. (13)
A tebi, kad sedoj, sudnji kucne cas,
zaputi se grobu Cintiju sto pamti.
Nemoj dotle samo prezreti mi kosti,
jer oseca preh mi i istinu zna.
O samo da rece jedna od tri Parke (14)
da izdahnem jadan u kolevci jos !
Cemu zivot kratak, neizvesna toka ?
Tri je pokolenja ispratio Nestor.
O samo da usud, u liku Trojanca,
skratio je starost tu njegovu tesku !
Antiloha (15) pogreb on video ne bi,
uz reci : "O smrti, po mene sto kasnis?"
I plakaces katkad za draganom svojim :
voleti jer treba i minule ljude.
Adonisa belog, znas, usmrti vepar
dok lovio on je na idalskom vrhu. (16)
U mocvari mutnoj pocivo je krasan,
kad podje mu, Venero, raspustene kose.
Al zalud ces, Cintija, nemu sen mi zvati :
kako da ti moje odgovore kosti ?

(1) U originalu "ahemenijskih", po persijskoj dinastiji Ahamenida. 

(2) Hesiod je rodjen u varosi Askra u Beotiji, a muze su ga nadahnule na planini Helikonu.

(3) Obalska oblast u Makedoniji.

(4) Poput Orfeja

(5) U Trakiji.

(6) Kralj Arga, sin Okeana i Tetide.

(7) Sin Apolona i Terpishore, pevac i muzicar.

(8) Rimski pogrebni obicaji bili su tacno propisani. Kad neko umre, zazivaju ga glasno po imenu tri puta, a onda pocinje naricanje ( conclamatio ). Mrtvac, obucen u togu i ukrasen obelezjima svoje sluzbe, polaze na odar (Lectus funebris, lecto componere ) u atriju. U usta mu se stavlja novac kao obol Haronu. Jelovo i cempresovo granje se, kao znak zalosti, postavlja u vestibulu.

Sprovod uglednog Rimljanina najavljuju glasnici i pozivaju na nj narod. Pogreb se obavlja nocu, uz bakle. Na celu povorke idu sviraci (tibicines), za njima narikace (praefice) koje pevaju tuzaljke (neniae), pa glumci, koji pokazuju scene iz zivota pokojnika. Ispred odra se na visokim kolima voze ljudi sa bistama (imagines). Odar nose najblizi rodjaci, dok ostali ozalosceni, u tamnoj odeci, idu za njima. Mrtvac lezi nepokriven na sjajnom odru. Pred govornicom na Forumu odar se spusta na zemlju, nosioci bista sedaju na kurulske stolice, a pokojnikov rodjak ili orator koga je namio Senat (ako sprovod organizuje drzava) besedi posmrtno slovo (laudatio funebris). Potom povorka krece na groblje.

Mrtvac se sahranjuje ili spaljuje. Ako se spaljuje, na ogradjenom zgaristu (ustrinum), cesto se uz veca porodicna groblja, podize se lomaca (rogus). Na nju se stavlja odar, koji se pokriva pokojnikovim stvarima, nakitom i oruzjem. Drva, okrenutog lica, potpaljuje neko od najblizih rodjaka ili prijatelja. Zivi pepeo gasi se vinom i vodom. Kosti se skupljaju u tkaninu, i kroz nekoliko dana stavljaju se u urnu i sahranjuju u grobu. Uobicajena je i pogrebna gozba. Potom se kuca i porodica, koju je smrt ukaljala, ciste zrtvom prinesenom Larima. Devetog dana posle pokopa rodjaci prinose Manima pokojnikovu zrtvu (sacrificum novemdiale), s kojom je u vezi daca. U slavu preminulog priredjivane su igre i narodu se delilo meso i novac.

(9) Imagines su verne vostane maske zasluznih predaka rimskih optimata (diktatora, cenzora, konzula, pretora, kurulnih edila). Potomci ih cuvaju u kutijama u obliku minijaturnih hramova. A te kutije drze u atrijumu kuce, pored oltara domacim Larima i Penatima. Na svakoj bisti je natpis sa imenom, zvanjem i zaslugama pokojnika. Pri sprovodu umrlog optimata, nose ih, u povorci, za tu priliku najmljene osobe.

(10) Odar je u atriju : noge su mu okrenute ka izlazu, a pored njega su zdelice sa mirisima.

(11) Posvecene Cintiji.

(12) Posudica za mast, kojom bi se celo telo namazalo pre spaljivanja. Napravljena je od mramora zuckaste boje poput nokta, i otud joj ime.

(13) Na Ahilovom grobu, u primorskoj varosi Sigeju, Grci su, vracajuci se iz Troje, zaklali Prijamovu kci Poliksenu. Vidi : euripid, Hekaba, 518, i Ovidije, Metamorfoze, XIII, 448

(14) Tri Mojre (Sudjaje) su kloto, Lahesa i Atropa.

(15) Nestorov sin

(16) Rt i grad na ostrvu Kipru, sa hramom i gajem Afrodite.