[Istorija] Svetonije o Juliju Cezaru - De vita Caesarum, deo cetvrti

preveo Nikola Sop

Vojnike je cenio samo po njihovoj hrabrosti. Koliko je bio prema njima strog, toliko i blag. Nemoljiv je bio narocito kad se neprijatelj nalazio u blizini. Trupama nikada nije javljao ni kad ce krenuti na put, ni kad ce poci u borbu. Hteo je da vojnici budu spremni u svakome trenutku. koji put bi bez narocitog razloga pokrenuo celu vojsku, narocito u praznicne ili kisovite dane. Nikad nije vojnike hrabrio potcenjivanjem neprijatelja. Naprotiv, njegovo brojno stanje i njegovu moc uvek je preuvelicavao. Kada je na glas da se Juba priblizava sa vojskom, zavladalo medju vojnicima pravo zaprepascenje, on im je u zboru rekao : "Znajte da ce koliko danas ili sutra stici kralj Mauretanije sa deset legija, trideset hiljada konjanika, sto hiljada lako naoruzanih i trista slonova. Neka dakle neki prestanu vec jednom sa proturanjem laznih vesti i neka se drze istine, koja je meni najbolje poznata. Inace cu te lazove ukrcati u neku olupinu od broda, pa neka se iskrcaju tamo, gde ih vetar odnese." nije kaznjavao svaki njihov prestup. Ali je nemilice gonio i okrutno kaznjavao svakog begunca i buntovnika.

Inace je bio vrlo popustljiv. Katkada je, posle kakve pobede, dozvoljavao vojnicima da se provode po miloj volji. Tom prilikom rekao bi za njih da su i u igri sjajni vojnici. Od miloste zvao ih je svojim drugovima. Voleo je da ih vidi u oruzju, koje je bilo bogato ukraseno zlatom i dragim kamenjem. Ne toliko zbog toga, sto je to lepo izgledalo, koliko da ih na taj nacin prisili da se hrabro bore da ne bi izgubili tako skupo oruzje. Velika je bila njegova ljubav prema njima. Kad je cuo za Titurijev poraz, od zalosti pustio je bradu i kosu. I nije se sisao ni brijao sve dok ih nije osvetio. Time je od svojih vojnika stvorio najodanije i najhrabrije pristalice. Prema prijateljima bio je neobicno dobar i do krajnosti pazljiv. Kaj Opije razboli se bas na samome putu, kad ga je pratio kroz neke vrletne i neprohodne predele. U blizini je bila samo jedna krcmica. Cezar mu ustupi svoje mesto, a sam je prenocio napolju, pod vedrim nebom. Kad je bio na vrhuncu moci, dao je visoke polozaje nekim ljudima, vrlo niskog porekla. Zbog toga su mu mnogi prigovorili. On je na to odgovorio : Ako sam pomocu razbojnika i ubojica dosao do ovolike vlasti i moci, uzvraticu istom merom". Medjutim, ima mnogo njegovih dela, zbog kojih mu prebacuju da je zloupotrebljavao svoju moc i da je zato s pravom ubijen. Ali je protiv njega raspirio najogorceniju mrznju ovaj slucaj : kad su jednoga dana dosli preda nj svi senatori, noseci mu najvece pocasti i odlikovanja, on ih je kraj Venerinog hrama docekao sedeci . Neki pricaju da je hteo ustati, ali da ga je zadrzao Kornelije Balbo. Drugi opet vele da mu nije ni na pamet palo da ustane. Stavise, mrko je pogledao na Kaja Trebacija, koji ga je opomenuo da se digne. Taj njegov cin jos je vise osudjivan zbog jednog slicnog slucaja : Prolazeci u trijumfu, i sam se naljutio sto tribun Poncije Akvila nije hteo pred njim ustati. Povikao je na njega : "Tribune Poncije Akvila, de zatrazi sada od mene da povratim repubiku". I nekoliko dana nikome nije hteo nista da obeca ili ucini, osim pod uslovom : Ako to dozvoli Poncije Akvila.

Po mnogim kobnim znamenjima naslutio je Cezar svoju skoru pogibiju. Bas nekoliko meseci ranije seljenici u Kampaniji kopali su temelje da podignu svoje kuce. Na tome mestu bilo je starih grobova, koje su morali da uklone, pa su s vremena na vreme nalazili u njima po koji stari predmet od vrednosti : Tako su iskopali neku bakarnu plocu bas na mestu, gde je kako se prica, bio sahranjen Kapis, osnivac Kapue. Na ploci su bile urezane ove reci : " Kad budu iskopane kosti Kapisove, tada ce jedan potomak Julijev poginuti od ruke svojih srodnika i mnoga krv, koja ce posle toga natopiti Italiju, osvetice njegovu smrt". Ne treba ovo smatrati nekom izmisljotinom. Za taj dogadjaj svedoci Kornelije Balbo, Cezarov najprisniji prijatelj.

Nekako u isto vreme jave Cezaru da konji, koje je posvetio na dan svoga prelaza preko Rubikona, nikako nece da uzimaju hranu i stalno rone suze. U casu, kad je prinosio zrtve, opomenu ga svestenik Spurina da se cuva opasnosti, koja mu preti na dan martovskih Ida. Poslednje noci, uoci dana svoga ubistva, sanjao je da leti u oblacima i da jupiteru pruza desnicu. Njegovoj zeni Kalpurniji ucinilo se da joj se rusi kuca nad glavom i da joj muza u zagrljaju ubijaju. Zbog svega toga, a i zbog slabog zdravlja dugo je oklevao da li da ostane kod kuce i da sednicu senata odgodi za neki drugi dan. Ali ga je Brut nagovorio da svakako podje, jer ga skoro celi senat vec odavno ceka. Cezar dakle podje oko jedanaest sati pre podne. Neki covek pruzi mu u prolazu pismo, u kome su bile podrobne vesti o celoj zaveri. On to stavi medju ostale spise, koje je drzao u levoj ruci, nameravajuci da to kasnije procita, kad mu se pruzi zgodna prilika. Iako mu zrtva ranije nila dala nikakva dobra znamenja, ipak podje u skupstinu. jos se nasmeja svesteniku Spurini, tvrdeci da su martovske Ide dosle, a njemu se nista nije ogodilo. Na to ovaj odgovori : "Martovske Ide su dosle, ali jos nisu prosle".

Kad je stigao u senat i seo za svoje mesto, opkole ga urotnici, kao da bi hteli da mu pridju zbog nekog sluzbenog posla. U tome trenutku priblizi mu se tulije Cimber, htijuci toboze da ga nesto zamoli. Cezar mu dade znak da sad nije vreme za to. U to ga Cimber zgrabi za haljinu. "To je krajnja drskost," povika Cezar. Tada mu jedan od Kaska zabode noz ispod grla. Cezar ga uhvati za ruku i ubode pisaljkom, koju je slucajno drzao. Bas je hteo da skoci, kad ga spreci drugi udarac bodeza. Odjednom spazi sa svih strana ostrice, pokrije glavu i levom rukom skupi haljinu da bi sto casnije poginuo. Zadobio je dvadeset i tri uboda. Jednom je samo zajauknuo, bez ijedne reci. Neki pricaju da je rekao, kad je medju urotnicima video Bruta : "Zar i ti moj sine" ? Neko je vreme lezao mrtav na podu. Svi su bili pobegli. Najzad ga tri roba odnesose kuci na nosiljci, niz koju mu je visila jedna ruka. Od tolikih rana jedna je samo bila smrtonosna i to ona na prsima. Tako je tvrdio njegov lekar Antistije. Zaverenici su hteli da njegovo telo bace u Tibar; svu njegovu imovinu da uzme drzava i da poniste sve njegove zakone i uredbe, ali su od toga odustali, bojeci se konzula Marka Antonija i Lepida, zapovednika konjice.

Neki su naslucivali da ni sam Cezar nije zeleo da duze pozivi, a nije se ni cuveo, jer je bio slabog zdravlja. Nije se obazirao ni na proricanja svestenika, ni na opomene prijatelja. Nekima se opet cini da je i sam Cezar smatrao da je bolje sto pre podleci zasedama zaverenika, koji su na nj stalno vrebali, nego ziveti u neprekidnom strahu.

Nijedan od urotnika nije posle njega ziveo duze od tri godine, niti je umro prirodnom smrcu. Osudjeni svi do jednog, poizgibali su svaki na svoj nacin : neki u brodolomu, drugi u bici; a neki su se ubili onim istim macem, pod kojim je Cezar izdahnuo.