Saturday, 6 August 2011
[Web : članak ] Sulla’s siege of Athens
Looting, massacre, economic decline: A turning point in Athenian history
By John Leonard
Invasions and rampant destructions were common events in the long history of ancient Athens. Persians, Spartans, Romans, and later northern marauders such as the Herulians all had a go at Athens and left their mark on the age-old city’s archaeological record. One of the most notorious attacks was the months-long siege of Athens and Piraeus in 87-86 BC by the Roman General Lucius Cornelius Sulla.
Today, when reading archaeological reports or visiting historic sites around Athens, one often finds references to this particularly destructive, brutal takeover. Sulla’s invasion, according to specialists, was a turning point in the city’s history – afterward, Athens lost much of its Classical and Hellenistic character, becoming a subdued provincial city more artistically and architecturally aligned with Rome.
Although controversy exists over just how much archaeological evidence indicative of destruction can be attributed to Sulla’s capture of Athens, it is clear from historical sources and physical remains that much devastation occurred both during and after the siege. Among important Athenian districts affected were Plato’s outlying, heavily wooded Academy and the south side of the central Agora, where once stood elegant stoas, bankers’ tables and the city’s law courts (the Heliaia).
Athens became a target for Roman aggressions in the 1st century BC, during Rome’s eastward expansion and resulting struggle against Mithridates VI, the resistant king of Pontus (part of the former Persian Empire, roughly equivalent to present-day Turkey). Athens was also inclined to resist Rome. Aristion, the city’s ambassador to Pontus, became a close ally of Mithridates, who then backed Aristion’s return to Athens and his elevation to tyrant. Athenian support for Mithridates, led by Aristion, raised the anger of Rome.
Sulla, a brilliant, battle-hardened and unethical warrior-politician, was caught up in Rome’s internal strife as various leading figures there vied for power. The year before, in 88 BC, Sulla had infamously violated a cherished Roman custom by being the first general in the city’s history to enter Rome with his troops. In Greece, as well, Sulla showed little respect for sacred laws, local traditions or the preservation of human life. His army rampaged through the Greek countryside burning and looting. To support his war effort, Sulla pillaged valuable votive statuary and other works of art from the sanctuaries at Epidaurus, Olympia and Delphi. Ancient writers including Plutarch, Appian, Pausanias and Pliny the Elder report that after penetrating Athens’s walls, Sulla seized gold and silver objects, statues, paintings and prized dedicatory shields that adorned the Stoa of Zeus Eleutherios in the Agora. He even took down several gigantic marble columns from the unfinished Olympieion and shipped them back to Rome to be used in the Capitoline temple of Jupiter.
The assault on Athens and Piraeus, from the fall of 87 BC until spring of 86 BC, was a demonstration of Roman power. Sulla ordered the erection of huge earthworks that cut off the Athenians from the land side. He also constructed massive siege towers, battering rams and catapults, with which his army could attack the city’s walls and gates. Stone balls were hurled into the city, landing just short of the Acropolis in the Agora. American excavations in the Agora have revealed signs of damage or destruction from the siege in the Royal Stoa, the Tholos and especially along the district’s southern side in the South Stoa II, the East Building and the Heliaia. Several large catapult balls were also found preserved on the site. Sulla’s main artillery position appears to have been in the northwest, outside the Sacred Gate near Plato’s Academy.
After Athenian defenders had burned many of the Romans’ siege engines with flaming arrows, according to Plutarch, Sulla cut down all of the Academy’s sacred olive trees (dedicated to Athena) to collect timber for their replacement. In an attempt to prevent Sulla’s men from acquiring further timber useful for besieging the Acropolis, the Athenians themselves burned down the largely wooden Odeion of Pericles on the South Slope.
Conditions inside Athens had become desperate. The starving Athenians were reduced to boiling down their leather shoes and oil bags and harvesting edible weeds on the slopes of the Acropolis. The tyrant Aristion, meanwhile, made light of the predicament, enjoying nightly drinking parties, dancing in his armor and refusing to share oil even with Athena’s priests to keep the sacred lamps in the Parthenon burning. He refused to seek terms with the enemy and mocked them from the walls.
Sulla finally broke through the city walls on March 1, 86 BC, somewhere in the vicinity of the Kerameikos. Incensed, perhaps partly by Aristion’s taunting, the general unleashed his army on the weakened, helpless Athenians. Many inhabitants were massacred, fires destroyed residential areas and the city’s wealth was carried away. Plutarch reports that blood flowed in the streets and out the Dipylon Gate. The Acropolis took several more weeks to conquer but it, too, eventually fell; Aristion was captured and executed, and Athens sank into a period of severe economic decline.
Sulla went on to become dictator in Rome in late 82 BC but retired from public life about two years later. Pausanias records he died from a terrible disease (see below) that may have been divine punishment brought on not by his cruel treatment of the Athenians but by the killing of Aristion in the sanctuary of Athena, perhaps even inside the Parthenon. Other historians suggest Sulla was simply a hard drinker whose liver finally succumbed. Sulla’s lack of compassion for ancient Athens was uncharacteristic of later Roman leaders, especially emperors Augustus and Hadrian, whose numerous benefactions left a more positive stamp upon the Athenian landscape.
‘Died seething with maggots...’
Sulla’s brutality in Greece during Rome’s war against Mithridates VI became legendary, as did the general’s apparently well-deserved ultimate fate. Second-century AD Roman traveler Pausanias relates: “Sulla, who was so savage and so un-Roman at Athens, was the same at Thebes and Orchomenus; he went to work even at Alalcomenae [in Boeotia], looting the very statue of Athena. This man who was so mad against the cities and the gods of Greece was gripped by the most horrible disease there is: He died seething with maggots. His early apparent good luck came round to so terrible an end.” [Pausanias, 9.33.4]
By John Leonard
Invasions and rampant destructions were common events in the long history of ancient Athens. Persians, Spartans, Romans, and later northern marauders such as the Herulians all had a go at Athens and left their mark on the age-old city’s archaeological record. One of the most notorious attacks was the months-long siege of Athens and Piraeus in 87-86 BC by the Roman General Lucius Cornelius Sulla.
Today, when reading archaeological reports or visiting historic sites around Athens, one often finds references to this particularly destructive, brutal takeover. Sulla’s invasion, according to specialists, was a turning point in the city’s history – afterward, Athens lost much of its Classical and Hellenistic character, becoming a subdued provincial city more artistically and architecturally aligned with Rome.
Although controversy exists over just how much archaeological evidence indicative of destruction can be attributed to Sulla’s capture of Athens, it is clear from historical sources and physical remains that much devastation occurred both during and after the siege. Among important Athenian districts affected were Plato’s outlying, heavily wooded Academy and the south side of the central Agora, where once stood elegant stoas, bankers’ tables and the city’s law courts (the Heliaia).
Athens became a target for Roman aggressions in the 1st century BC, during Rome’s eastward expansion and resulting struggle against Mithridates VI, the resistant king of Pontus (part of the former Persian Empire, roughly equivalent to present-day Turkey). Athens was also inclined to resist Rome. Aristion, the city’s ambassador to Pontus, became a close ally of Mithridates, who then backed Aristion’s return to Athens and his elevation to tyrant. Athenian support for Mithridates, led by Aristion, raised the anger of Rome.
Sulla, a brilliant, battle-hardened and unethical warrior-politician, was caught up in Rome’s internal strife as various leading figures there vied for power. The year before, in 88 BC, Sulla had infamously violated a cherished Roman custom by being the first general in the city’s history to enter Rome with his troops. In Greece, as well, Sulla showed little respect for sacred laws, local traditions or the preservation of human life. His army rampaged through the Greek countryside burning and looting. To support his war effort, Sulla pillaged valuable votive statuary and other works of art from the sanctuaries at Epidaurus, Olympia and Delphi. Ancient writers including Plutarch, Appian, Pausanias and Pliny the Elder report that after penetrating Athens’s walls, Sulla seized gold and silver objects, statues, paintings and prized dedicatory shields that adorned the Stoa of Zeus Eleutherios in the Agora. He even took down several gigantic marble columns from the unfinished Olympieion and shipped them back to Rome to be used in the Capitoline temple of Jupiter.
The assault on Athens and Piraeus, from the fall of 87 BC until spring of 86 BC, was a demonstration of Roman power. Sulla ordered the erection of huge earthworks that cut off the Athenians from the land side. He also constructed massive siege towers, battering rams and catapults, with which his army could attack the city’s walls and gates. Stone balls were hurled into the city, landing just short of the Acropolis in the Agora. American excavations in the Agora have revealed signs of damage or destruction from the siege in the Royal Stoa, the Tholos and especially along the district’s southern side in the South Stoa II, the East Building and the Heliaia. Several large catapult balls were also found preserved on the site. Sulla’s main artillery position appears to have been in the northwest, outside the Sacred Gate near Plato’s Academy.
After Athenian defenders had burned many of the Romans’ siege engines with flaming arrows, according to Plutarch, Sulla cut down all of the Academy’s sacred olive trees (dedicated to Athena) to collect timber for their replacement. In an attempt to prevent Sulla’s men from acquiring further timber useful for besieging the Acropolis, the Athenians themselves burned down the largely wooden Odeion of Pericles on the South Slope.
Conditions inside Athens had become desperate. The starving Athenians were reduced to boiling down their leather shoes and oil bags and harvesting edible weeds on the slopes of the Acropolis. The tyrant Aristion, meanwhile, made light of the predicament, enjoying nightly drinking parties, dancing in his armor and refusing to share oil even with Athena’s priests to keep the sacred lamps in the Parthenon burning. He refused to seek terms with the enemy and mocked them from the walls.
Sulla finally broke through the city walls on March 1, 86 BC, somewhere in the vicinity of the Kerameikos. Incensed, perhaps partly by Aristion’s taunting, the general unleashed his army on the weakened, helpless Athenians. Many inhabitants were massacred, fires destroyed residential areas and the city’s wealth was carried away. Plutarch reports that blood flowed in the streets and out the Dipylon Gate. The Acropolis took several more weeks to conquer but it, too, eventually fell; Aristion was captured and executed, and Athens sank into a period of severe economic decline.
Sulla went on to become dictator in Rome in late 82 BC but retired from public life about two years later. Pausanias records he died from a terrible disease (see below) that may have been divine punishment brought on not by his cruel treatment of the Athenians but by the killing of Aristion in the sanctuary of Athena, perhaps even inside the Parthenon. Other historians suggest Sulla was simply a hard drinker whose liver finally succumbed. Sulla’s lack of compassion for ancient Athens was uncharacteristic of later Roman leaders, especially emperors Augustus and Hadrian, whose numerous benefactions left a more positive stamp upon the Athenian landscape.
‘Died seething with maggots...’
Sulla’s brutality in Greece during Rome’s war against Mithridates VI became legendary, as did the general’s apparently well-deserved ultimate fate. Second-century AD Roman traveler Pausanias relates: “Sulla, who was so savage and so un-Roman at Athens, was the same at Thebes and Orchomenus; he went to work even at Alalcomenae [in Boeotia], looting the very statue of Athena. This man who was so mad against the cities and the gods of Greece was gripped by the most horrible disease there is: He died seething with maggots. His early apparent good luck came round to so terrible an end.” [Pausanias, 9.33.4]
[Web : članak ] Ancient oracles offered guidance and allayed fears
Natural explanations behind divine utterances and omens
By John Leonard
Are Greece’s inhabitants heading for better or worse times? Will the family be able to take a holiday this year? Such questions seem to trouble everyone’s minds during this current period of economic and social unrest. Thousands of years ago, the ancient Greeks were also plagued by uncertainty and frequently wondered what they should do. For consolation and enlightenment they turned to augurs (omen readers) and priests or priestesses who interpreted the will of the all-knowing gods.
Unlike fortunetellers today, however, ancient soothsayers dealt less with making specific predictions about the future than offering assurances that particular decisions were correct or incorrect or that the gods looked favorably or unfavorably upon particular actions. Ancient augury took many forms, including the reading of flights of birds and the examination of sacrificial animals’ livers or other internal organs. Sometimes right and wrong, or favor and disfavor, were determined through the casting of lots -- like the rolling of dice today. Colored pebbles or animal bones (including pigs’ “knucklebones”) were commonly used in these divinations.
More formal, highly ritualized prophetic practices also took place in or beside certain ancient Greek temples. Among the gods associated with oracles and prophesies were Apollo and Zeus, whose sanctuaries at Delphi and Dodona were well-known in Greek lands and elsewhere in the Mediterranean world for their priests’ and priestesses’ strange abilities to convey divine pronouncements.
The archaeological site of Delphi today is one of the most frequently visited, widely recognized sites in Greece. In this respect, little has changed since antiquity. Delphi, beginning in the 8th century BC, was considered an important center, the naval of the ancient world. The authority and guidance of this oracular sanctuary of Pythian Apollo was respected by Greeks and foreigners alike wishing to send out colonies, establish new cults, settle political disputes, sanction military campaigns, clarify ethical and judicial principles or simply resolve ordinary concerns arising from the daily uncertainties of the human experience. Unlike rites practiced in other Greek sanctuaries that remained closely guarded secrets, such as those of the Eleusinian Mysteries, the rituals and divine utterances of Apollo’s oracle at Delphi were subjects recorded and commented upon by numerous ancient writers through the centuries, including Pliny the Elder, Diodorus Siculus, Plato, Aeschylus, Cicero, Strabo and Plutarch. The exact workings of the oracle were never fully understood but authors generally agree on the existence of a chasm, over which sat the Pythian priestess inhaling vapors or sipping spring water that aided in her transmission of Apollo’s often ambiguous judgments.
Plutarch, a Boeotian native who gained fame in late 1st century AD Rome for his essays and biographies, provides a firsthand account of the oracle at Delphi. As a senior priest who long served in the sanctuary, Plutarch recorded detailed observations of the Pythian priestess’s trance-like, occasionally erratic behavior during sacred rituals. Plutarch’s fascinating account nevertheless offered only tantalizing clues into the true nature of the oracle’s operation – until a multidisciplinary team of specialists in the late 20th century uncovered tangible proof that affirmed the historical text’s remarkable accuracy.
Plutarch observed a sweet, perfume-like odor emanating from the Apollo temple’s inner sanctum (adyton), which he attributed to vapors and springwater issuing from beneath the building’s foundations. These emissions were not strong in his day but sufficient to place the priestess (perhaps preconditioned through fasting) in a mild trance-like state. She listened to visitors’ questions, chanted her responses in a strangely altered voice and afterward was visibly fatigued. Plutarch relates that, on one occasion, the priestess exhibited a dramatic, adverse reaction to conditions within the adyton, lapsing into hysteria, shrieks and convulsions before ultimately collapsing and eventually dying.
Archaeologists began to unearth Delphi’s ruins in the late 19th century but found no trace of a crevice in the ground that might have emitted vapors. Sources of springwater near the temple of Apollo also defied detection. For nearly a century, specialists believed the ancient texts were wrong. Then, in the 1980s and 90s, new geological findings at Delphi began to unravel the mystery. Archaeologist John Hale assembled a multidisciplinary team, including a geologist, a chemist and a toxicologist, that re-examined Delphi’s landscape and pieced together a fascinating explanation.
Delphi rests on bituminous limestone, with two subterranean faults that meet directly beneath the Apollo temple. Periodic shifting of these faults in antiquity probably created friction and heat that released petrochemicals in the limestone in the form of vapor. Geological coring also revealed a natural spring uphill from the temple, previously attested by Pausanias in the 2nd century AD. Analysis of the water led to the discovery of ethylene, a sweet-smelling gas, which in ancient times must have been a component not only of the local spring but also of the rising vapors. Anesthesiologists previously experimented with ethylene in the mid-20th century, during which they discovered a trance-like state could be induced. Larger doses caused unconsciousness. Occasionally, test patients became incoherent and convulsive. Ethylene gas, then, seems to be the secret behind the Pythian priestess’s behavior. Over the last decade, the scientific findings of Hale and his collaborators have revolutionized the understanding of Apollo’s oracle at Delphi and reaffirmed the credibility of ancient observers.
Also highly respected in ancient times, and reputed by historical sources to have been older than Delphi, was Zeus’ oracular sanctuary at Dodona, set among magnificent mountains southwest of Ioannina. Homer’s characters Achilles and Odysseus refer to Dodona (see below) and archaeologists have indeed traced the site’s foundation back to the Mycenaean era in the 2nd millennium BC. Like Apollo’s cult at Delphi, however, Zeus seems to have inherited a shrine previously sacred to Gaia, the Earth Mother goddess.
The reading of signs and answering of pilgrims’ questions followed distinctive rituals at Dodona, where Zeus and Dione (formerly Gaia) were worshipped in the open air around a sacred oak tree. The remains of a stone altar and many bronze and iron tripods attest to the tradition that Zeus’ priests, the Selli, interpreted his will from the reverberating sounds of metal cauldrons arranged in a continuous circle around the base of the oak.
Omens also were read from the rustling of the oak’s leaves and the flights of doves that inhabited its branches. From the first half of the 4th century BC Zeus’ shrine became monumentalized in stone. A small temple was constructed beside the oak tree and a wall surrounded the complex pierced by an ornamental gateway. The oracles at Delphi and Dodona continued to operate until the 4th century AD, when the rising popularity of Christianity finally led to the Apollo sanctuary’s closure and the felling and uprooting of Zeus’ sacred oak at Dodona.
Homer’s accounts
From “The Iliad” (16, 231 ff.):
Achilles prays to Dodonaean Zeus while his friend Patroclus, dressed in Achilles’ armor, sets off to fight Hector.
“Then [Achilles] made prayer, standing in the midst of the court, and poured forth the wine, looking up to heaven... ‘Zeus, thou king, Dodonaean, Pelasgian, thou that dwellest afar, ruling over wintry Dodona, and about thee dwell the Selli, thine interpreters, men with unwashen feet that couch on the ground... My comrade am I sending forth... to war: with him do thou send forth glory, O Zeus, whose voice is borne afar, and make bold the heart in his breast... [and] let him come back to the swift ships with all his arms and his comrades...’”
From “The Odyssey” (19, 296 ff.):
Odysseus, in the guise of a wandering beggar, speaks to his unknowing wife Penelope, reassuring her that Odysseus is in the area and will soon return.
“But Odysseus, he said, had gone to Dodona to hear the will of Zeus from the high-crested oak of the god, even how he might return to his dear native land after so long an absence, whether openly or in secret. ‘Thus, as I tell thee, he is safe, and will presently come; he is very near, and not long will he now be far from his friends and his native land.’”
Thursday, 4 August 2011
Anticka književnost : novo u Dereti
Apulej
Izdavač: Dereta
Format: 14X21cm
ISBN: 978-86-7346-801-3
Povez: tvrd povez
Pismo: latinica
Br. strana: 229
God. izdanja: 2011
Biblioteka: Prevodi Albina Vilhara
680 din.
JEDINO KOMPLETNO SAČUVANO DELO LATINSKE KNJIŽEVNOSTI JE DELO PESNIKA, NAUČNIKA I MAGA APULEJA - ZLATNI MAGARAC.
Nastalo na početku nove ere, sačuvalo se do danas kao dokaz da su, iako su se vremena promenila, prave književne vrednosti ostale nepromenjene.
Zlatni magarac se sastoji od mnoštva različitih priča i doživljaja, koji se fantastično prepliću čineći jedinstvenu čvrstu nit. Prvih deset poglavlja slikaju pikarsko putovanje prepuno vrsnih opisa ljudi i događaja, predela i sudbina, ljubavi i strasti, čiji je cilj da zabavi, razonodi čitaoca. Poslednjim poglavljem predstavljena je metamorfoza čoveka tog vremena, ali i sadašnjice.
Ovaj roman inspirisao je najveće svetske pisce - Servantesa, Šekspira, Rablea, Kolodija, Kafku, Tomasa Mana, K. S. Luisa, ali i savremene umetnike kao što je Milo Manara.
Istovremeno kombinacija erotske avanture, romantične komedije i religiozno-mistične bajke, ovo Apulejevo delo predstavlja jedan od bitnih kamena temeljaca evropske književnosti
Monday, 1 August 2011
[Web : clanak] Politikin zabavnik СИЈАМ БОГОВИМА И ЉУДИМА
збирци приповедака „Марковалдо” из 1963. године, италијански писац Итало Калвино пише о томе како је загађеност светлошћу толико велика да чланови породице главног јунака приче не успевају да виде звезде на небу с прозора свога стана. Калвино је такву сцену измислио још пре пола века. А шта би сад рекао? Данас је загађеност светлошћу толико велика да заиста на неким местима не можемо јасно да видимо небо. На пример, на фудбалској утакмици. Ни да ли је ноћ или је сванула зора! Рефлектори као да су сјајнији од звезда!
Загађеност светлошћу иначе се објашњава као поремећај сагледавања небеског свода који узрокују уређаји за вештачко осветљавање. Пре свега у градовима. Градови светле и сви се поносе и када су нека грађевина, односно споменик културе снажно осветљени. Велики део светиљки – на игралиштима, код фабрика, на паркинзима – уперен је управо према небу.
У мирису лаванде
Ретко када размишљамо о томе шта је било када није било свих тих снажних сијалица. Као ни буке. Јер, сва електрична постројења, па и сијалице, праве одређену буку коју ми, додуше, више ни не уочавамо. Зује крај нас тихо, уз узглавље док читамо књигу пре него што ћемо утонути у сан. Шта ли су људи некада радили без лампи какве данас имамо? Само би дунули у свећу и док зора не заруди – владао је мркли мрак. Без жмиркавих лампица на телевизору, рачунару, без стоних лампи, па и сијалице у купатилу... Уколико размишљамо о тим стварима, убрзо ћемо доћи до закључка да не само што је свакодневица далеких предака била другачија, већ је и сагледавање света било нешто сасвим друго. Слика света била је потпуно различита од данашње. Укратко, људи су некада другачије видели живот. Поглед на то како су се становници античког града Сингидунума – на чијим темељима почива данашњи Београд – некада сналазили по мраку пружа нам недавно отворена изложба „Recte illuminas – Добро светлим” Славице Крунић у Конаку кнегиње Љубице у Београду. Изложба ће бити отворена до краја септембра.
У подруму конака где су изложене светиљке из Музеја града Београда влада делимичан мрак. Јер, осветљене су само светиљке. И то модерним сијалицама! Нема мириса маслиновог, лановог, нити рицинусовог уља, којима су се некада давно пуниле светиљке у римском Сингидунуму. Најлепше су вероватно мирисале оне које су светлеле од лавандиног уља... Али, такве су себи могли да приуште само изузетно богати људи. Погледом на свет светиљки, од почетка 2. века па све до половине 4. века, може да се прати развитак античког града и његова романизација, пише Славица Крунић у богато опремљеном каталогу за ову изложбу.
Живот на римски начин
Шта се све крије испод слојева београдског асфалта и калдрме, још дуго ћемо изгледа откривати, зависно од прилика и могућности. Биће ту много посла и за будућа поколења. Свашта се дешавало у Сингидунуму! На изложби у Конаку приказани су предмети који су од 1. до 5. века коришћени за осветљење, не само приватних кућа, већ и храмова, купатила, грађевина, па и улица. То су мањи и већи предмети сачињени од глине, бронзе, олова и стакла. Нису то само лампе, оне које нас подсећају на Аладинову с кљуном, држачем и отвором кроз који пролази дух што испуњава жеље. Ту су и свећњаци, фењери, кандила, постоља за лампе, као и антички лустери, односно висеће лампе.
Више од шест стотина лампи, напомиње Славица Крунић, откривено је приликом археолошких истраживања у Београду. Оне нам показују како се живело, трговало, али и производило у античком Риму и Сингидунуму. Само прихватање светиљки био је један од главних показатеља преузимања римског начина живота не само у Сингидунуму, већ и у оближњим местима Таурунуму (Земун), Casta Tricornia (Ритопек) и Ad Sextum Miliare (Гроцка). Мода се изгледа преносила прилично брзо.
Оно што је красило домове у Риму, било је украс домова и у Сингидунуму. Светиљке су коришћене за три основне намене – за осветљење просторија, у погребним обредима и жртвеним обичајима, истиче, између осталог, Славица Крунић.
Оно што је красило домове у Риму, било је украс домова и у Сингидунуму. Светиљке су коришћене за три основне намене – за осветљење просторија, у погребним обредима и жртвеним обичајима, истиче, између осталог, Славица Крунић.
Ако је неко и помислио да су стари Римљани тумарали по (делимичном) мраку, вара се. Лампи је било свуда. У храмовима, на улицама, у продавницама, на бродовима... Оне су красиле и позорнице римских позоришта. Постојали су и светионици. Светлост фењера бродовима је показивала пут. Да ли им се чинило да је такво осветљење довољно? Вероватно није, јер не бисмо стигли до ових данашњих лампи! Поврх тога, требало би имати у виду да су лампе биле међу најтраженијом и најраспрострањенијом трговачком робом античког доба. Додуше, није баш свако могао себи да приушти скупоцена маслинова уља с тла данашње Италије или Истре... Неки су у јефтине лампе такозване фабричке производње стављали лој. Светлело је, а то је било најважније.
Фитиљ, који је вирио код отвора на кљуну, Римљани су правили од неког влакна. Најскупљи су свакако били памучни фитиљи, али је било и ланених, од конопље, кудеље, или рогоза, па чак и од папируса. Лампе су прављене у два дела. Горњи део често је био украшен, а доњи је био као чашица, односно нека врста резервоара за уље. Делови су се израђивали независно и затим спајали. После тога лампе су стављане у пећи. Украси (орнаменти) били су уцртани у самом калупу шпицастим предметима – шилима од гвожђа, дрвета, кости или бронзе. Неке од сачуваних светиљки направљене су тако да се горњи, украшени део лампе тек накнадно, после печења, спајао с доњим.
Лампе (назване и лихни) имале су дршку различитог облика. Неке су биле клинасте, друге тракасте, треће прстенасте, а њихова сврха била је да заштити људе од опекотина приликом преношења светиљке. Рупица за довод ваздуха налазила се на кљуну или између диска и кљуна. Тај отвор био је неопходан јер је довод ваздуха спречавао пуцање светиљке при горењу.
Стопало у зиду
Где су становници Сингидунума држали лампе? Најчешће у нарочитим удубљењима у зиду, где су паљене уз молитве боговима. Славица Крунић пише да су неке качили на различите куке или клинове који су били уковани на таваници. То су били антички лустери.Римљани, чувени градитељи путева, омогућавали су да раскошни производи, за ондашње прилике врло брзо, из средишта царства стигну и до провинција. Из радионица на северу данашње Италије, па и из Грчке, Галије... стизале су, између осталог, и светиљке најразличитијих облика. Али, увоз по свој прилици није био довољан за потребе све већег броја становника Сингидунума, те ничу занатске радионице за израду лампи према моделима „из увоза”.
Домаћи произвођачи не само да су подражавали моделе увезених светиљки, већ су копирали и марке страних произвођача. Баш као што и данас чине произвођачи различите робе. Фирма је била важна. Често су то били својеврсни фабрички производи прављени у великом броју примерака. Печат радионице утискиван је на дну лампе. У Сингидунуму такве лампе биле су најбројније.
Светиљке с натписима веома су ретке. Познат је примерак с личном посветом: „Ја сам лампа, сијам боговима и људима.” Та лампа чува се у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу.
Најраније израђене светиљке с београдске изложбе потичу из 1. века пре наше ере. Нажалост, радионице за производњу лампи у Сингидунуму још нису откривене. Већина овде произведених лампи нађених за време археолошких ископавања припада другој половини 2. и 3. веку.
Најзанимљивије су свакако светиљке које имају неуобичајени облик, као што је, на пример, једна у облику шишарке. Неке су и глеђосане.
Прстенасте лампе, нешто веће, с већим бројем отвора за фитиљ, качиле су се на таваницу. До сада је на тлу некадашњег Сингидунума откривено и неколико фигуралних светиљки у облику главе, стопала у сандали, Амора, као и у облику рибе. Лампа у облику стопала носи име мајстора. Бронзане лампе су ретке, а један примерак израђен је од олова. Нађен је само један стаклени, купасти доњи део лампе, заправо део поликанделона, великог висећег лустера у базиликама.
Симболи и веровања
На лампама из Сингидунума приказани су ликови божанстава попут Луне, Амора, Атене, Атиса, Медузе... маске и Дионисовог култа, односно позоришне маске, док се симболично значење ликова животиња на лампама доводи у везу с божанством чији су пратиоци. Мотив делфина је најчешћи. Делфин је био Аполонова света животиња, преносио је душе из смртног света живих кроз морске одаје. Розете су биле знак Сунца, али и симбол света мртвих. Мотив може да се повеже с обичајем ношења цвећа на гробље. Укратко, сви украси на светиљкама указују на обичаје и веровања појединаца који симболима наговештавају повезаност с одређеним култом или божанством. Другим речима, лампа је била предмет који не осветљава само земаљски, већ и загробни живот.Што се тиче расвете улица, ту су најчешће биле коришћене бакље – фацулас. Качиле су се на носаче на зидовима грађевина или на посебно израђене држаче. Горњи део бакље био је обмотан тканином претходно умоченом у уље, лој или катран. Извесно је да оне нису баш пријатно мирисале.
Било како било, становници Сингидунума желели су да осветле мрак, да се умиле боговима, односно да и путем глинених (или бронзаних, стаклених) светиљки на неки начин ступе у везу с видљивим, али и невидљивим светом. С небом и боговима. Наше данашње амбиције истовремено су веће и мање. Никаква симболика нас не занима. Можда једино фирма, односно – бренд. Нека лампа само јако светли, а по могућству да не троши много струје која је врло скупа.
ДОБРО СВЕТЛИМ
Славица Крунић, приређивач београдске изложбе о античким светиљкама с тла Сингидунума, најзанимљивијом сматра ону која има и рељефни текст. Тај текст прочитан је двојако: REC(...) II (L) VMINAS са VM и NA у лигатури. Уколико је прво читање исправно, натпис се односи на извесног „Доброг Силвана”, док би превод друге варијанте гласио „Дoбро светли” што би лампу чинило јединственом. Зато је изложба и добила то име.
[Web : dokumentarac] ANCIENT GREECE
MYCENAEAN CIVILIZATION
POLYCRATES
THE GOLDEN AGE OF PERICLES
DESIGN AND CONSTRUCTION OF THE PARTHENON
Friday, 15 July 2011
Tuesday, 12 July 2011
[Istorija] Svetonije o Juliju Cezaru - De vita Caesarum, deo cetvrti
 |
| preveo Nikola Sop |
Vojnike je cenio samo po njihovoj hrabrosti. Koliko je bio prema njima strog, toliko i blag. Nemoljiv je bio narocito kad se neprijatelj nalazio u blizini. Trupama nikada nije javljao ni kad ce krenuti na put, ni kad ce poci u borbu. Hteo je da vojnici budu spremni u svakome trenutku. koji put bi bez narocitog razloga pokrenuo celu vojsku, narocito u praznicne ili kisovite dane. Nikad nije vojnike hrabrio potcenjivanjem neprijatelja. Naprotiv, njegovo brojno stanje i njegovu moc uvek je preuvelicavao. Kada je na glas da se Juba priblizava sa vojskom, zavladalo medju vojnicima pravo zaprepascenje, on im je u zboru rekao : "Znajte da ce koliko danas ili sutra stici kralj Mauretanije sa deset legija, trideset hiljada konjanika, sto hiljada lako naoruzanih i trista slonova. Neka dakle neki prestanu vec jednom sa proturanjem laznih vesti i neka se drze istine, koja je meni najbolje poznata. Inace cu te lazove ukrcati u neku olupinu od broda, pa neka se iskrcaju tamo, gde ih vetar odnese." nije kaznjavao svaki njihov prestup. Ali je nemilice gonio i okrutno kaznjavao svakog begunca i buntovnika.
Inace je bio vrlo popustljiv. Katkada je, posle kakve pobede, dozvoljavao vojnicima da se provode po miloj volji. Tom prilikom rekao bi za njih da su i u igri sjajni vojnici. Od miloste zvao ih je svojim drugovima. Voleo je da ih vidi u oruzju, koje je bilo bogato ukraseno zlatom i dragim kamenjem. Ne toliko zbog toga, sto je to lepo izgledalo, koliko da ih na taj nacin prisili da se hrabro bore da ne bi izgubili tako skupo oruzje. Velika je bila njegova ljubav prema njima. Kad je cuo za Titurijev poraz, od zalosti pustio je bradu i kosu. I nije se sisao ni brijao sve dok ih nije osvetio. Time je od svojih vojnika stvorio najodanije i najhrabrije pristalice. Prema prijateljima bio je neobicno dobar i do krajnosti pazljiv. Kaj Opije razboli se bas na samome putu, kad ga je pratio kroz neke vrletne i neprohodne predele. U blizini je bila samo jedna krcmica. Cezar mu ustupi svoje mesto, a sam je prenocio napolju, pod vedrim nebom. Kad je bio na vrhuncu moci, dao je visoke polozaje nekim ljudima, vrlo niskog porekla. Zbog toga su mu mnogi prigovorili. On je na to odgovorio : Ako sam pomocu razbojnika i ubojica dosao do ovolike vlasti i moci, uzvraticu istom merom". Medjutim, ima mnogo njegovih dela, zbog kojih mu prebacuju da je zloupotrebljavao svoju moc i da je zato s pravom ubijen. Ali je protiv njega raspirio najogorceniju mrznju ovaj slucaj : kad su jednoga dana dosli preda nj svi senatori, noseci mu najvece pocasti i odlikovanja, on ih je kraj Venerinog hrama docekao sedeci . Neki pricaju da je hteo ustati, ali da ga je zadrzao Kornelije Balbo. Drugi opet vele da mu nije ni na pamet palo da ustane. Stavise, mrko je pogledao na Kaja Trebacija, koji ga je opomenuo da se digne. Taj njegov cin jos je vise osudjivan zbog jednog slicnog slucaja : Prolazeci u trijumfu, i sam se naljutio sto tribun Poncije Akvila nije hteo pred njim ustati. Povikao je na njega : "Tribune Poncije Akvila, de zatrazi sada od mene da povratim repubiku". I nekoliko dana nikome nije hteo nista da obeca ili ucini, osim pod uslovom : Ako to dozvoli Poncije Akvila.
Po mnogim kobnim znamenjima naslutio je Cezar svoju skoru pogibiju. Bas nekoliko meseci ranije seljenici u Kampaniji kopali su temelje da podignu svoje kuce. Na tome mestu bilo je starih grobova, koje su morali da uklone, pa su s vremena na vreme nalazili u njima po koji stari predmet od vrednosti : Tako su iskopali neku bakarnu plocu bas na mestu, gde je kako se prica, bio sahranjen Kapis, osnivac Kapue. Na ploci su bile urezane ove reci : " Kad budu iskopane kosti Kapisove, tada ce jedan potomak Julijev poginuti od ruke svojih srodnika i mnoga krv, koja ce posle toga natopiti Italiju, osvetice njegovu smrt". Ne treba ovo smatrati nekom izmisljotinom. Za taj dogadjaj svedoci Kornelije Balbo, Cezarov najprisniji prijatelj.
Nekako u isto vreme jave Cezaru da konji, koje je posvetio na dan svoga prelaza preko Rubikona, nikako nece da uzimaju hranu i stalno rone suze. U casu, kad je prinosio zrtve, opomenu ga svestenik Spurina da se cuva opasnosti, koja mu preti na dan martovskih Ida. Poslednje noci, uoci dana svoga ubistva, sanjao je da leti u oblacima i da jupiteru pruza desnicu. Njegovoj zeni Kalpurniji ucinilo se da joj se rusi kuca nad glavom i da joj muza u zagrljaju ubijaju. Zbog svega toga, a i zbog slabog zdravlja dugo je oklevao da li da ostane kod kuce i da sednicu senata odgodi za neki drugi dan. Ali ga je Brut nagovorio da svakako podje, jer ga skoro celi senat vec odavno ceka. Cezar dakle podje oko jedanaest sati pre podne. Neki covek pruzi mu u prolazu pismo, u kome su bile podrobne vesti o celoj zaveri. On to stavi medju ostale spise, koje je drzao u levoj ruci, nameravajuci da to kasnije procita, kad mu se pruzi zgodna prilika. Iako mu zrtva ranije nila dala nikakva dobra znamenja, ipak podje u skupstinu. jos se nasmeja svesteniku Spurini, tvrdeci da su martovske Ide dosle, a njemu se nista nije ogodilo. Na to ovaj odgovori : "Martovske Ide su dosle, ali jos nisu prosle".
Kad je stigao u senat i seo za svoje mesto, opkole ga urotnici, kao da bi hteli da mu pridju zbog nekog sluzbenog posla. U tome trenutku priblizi mu se tulije Cimber, htijuci toboze da ga nesto zamoli. Cezar mu dade znak da sad nije vreme za to. U to ga Cimber zgrabi za haljinu. "To je krajnja drskost," povika Cezar. Tada mu jedan od Kaska zabode noz ispod grla. Cezar ga uhvati za ruku i ubode pisaljkom, koju je slucajno drzao. Bas je hteo da skoci, kad ga spreci drugi udarac bodeza. Odjednom spazi sa svih strana ostrice, pokrije glavu i levom rukom skupi haljinu da bi sto casnije poginuo. Zadobio je dvadeset i tri uboda. Jednom je samo zajauknuo, bez ijedne reci. Neki pricaju da je rekao, kad je medju urotnicima video Bruta : "Zar i ti moj sine" ? Neko je vreme lezao mrtav na podu. Svi su bili pobegli. Najzad ga tri roba odnesose kuci na nosiljci, niz koju mu je visila jedna ruka. Od tolikih rana jedna je samo bila smrtonosna i to ona na prsima. Tako je tvrdio njegov lekar Antistije. Zaverenici su hteli da njegovo telo bace u Tibar; svu njegovu imovinu da uzme drzava i da poniste sve njegove zakone i uredbe, ali su od toga odustali, bojeci se konzula Marka Antonija i Lepida, zapovednika konjice.
Neki su naslucivali da ni sam Cezar nije zeleo da duze pozivi, a nije se ni cuveo, jer je bio slabog zdravlja. Nije se obazirao ni na proricanja svestenika, ni na opomene prijatelja. Nekima se opet cini da je i sam Cezar smatrao da je bolje sto pre podleci zasedama zaverenika, koji su na nj stalno vrebali, nego ziveti u neprekidnom strahu.
Nijedan od urotnika nije posle njega ziveo duze od tri godine, niti je umro prirodnom smrcu. Osudjeni svi do jednog, poizgibali su svaki na svoj nacin : neki u brodolomu, drugi u bici; a neki su se ubili onim istim macem, pod kojim je Cezar izdahnuo.
Sunday, 10 July 2011
[Web : dokumentarac] BBC - Hadrian
In this fantastic BBC documentary Dan Snow discusses Hadrian's legacy in Egypt, including 2000 year old graffiti!
Ovaj dokumentarac moze se naci u celosti na demonoidu.
Subscribe to:
Posts (Atom)
