[Web : clanak] Politikin zabavnik СИЈАМ БОГОВИМА И ЉУДИМА

збирци приповедака „Марковалдо” из 1963. године, италијански писац Итало Калвино пише о томе како је загађеност светлошћу толико велика да чланови породице главног јунака приче не успевају да виде звезде на небу с прозора свога стана. Калвино је такву сцену измислио још пре пола века. А шта би сад рекао?

   Данас је загађеност светлошћу толико велика да заиста на неким местима не можемо јасно да видимо небо. На пример, на фудбалској утакмици. Ни да ли је ноћ или је сванула зора! Рефлектори као да су сјајнији од звезда!

Загађеност светлошћу иначе се објашњава као поремећај сагледавања небеског свода који узрокују уређаји за вештачко осветљавање. Пре свега у градовима. Градови светле и сви се поносе и када су нека грађевина, односно споменик културе снажно осветљени. Велики део светиљки – на игралиштима, код фабрика, на паркинзима – уперен је управо према небу.

                                              У мирису лаванде

Ретко када размишљамо о томе шта је било када није било свих тих снажних сијалица. Као ни буке. Јер, сва електрична постројења, па и сијалице, праве одређену буку коју ми, додуше, више ни не уочавамо.  Зује крај нас тихо, уз узглавље док читамо књигу пре него што ћемо утонути у сан. Шта ли су људи некада радили без лампи какве данас имамо? Само би дунули у свећу и док зора не заруди – владао је мркли мрак. Без жмиркавих лампица на телевизору, рачунару, без стоних лампи, па и сијалице у купатилу... Уколико размишљамо о тим стварима, убрзо ћемо доћи до закључка да не само што је свакодневица далеких предака била другачија, већ је и сагледавање света било нешто сасвим друго. Слика света била је потпуно различита од данашње. Укратко, људи су некада другачије видели живот.

    Поглед на то како су се становници античког града Сингидунума – на чијим темељима почива данашњи Београд – некада сналазили по мраку пружа нам недавно отворена изложба „Recte illuminas – Добро светлим” Славице Крунић у Конаку кнегиње Љубице у Београду.  Изложба ће бити отворена до краја септембра.

    У подруму конака где су изложене светиљке из Музеја града Београда влада делимичан мрак. Јер, осветљене су само светиљке. И то модерним сијалицама! Нема мириса маслиновог, лановог, нити рицинусовог уља, којима су се некада давно пуниле светиљке у римском Сингидунуму.   Најлепше су вероватно мирисале оне које су светлеле од лавандиног уља... Али, такве су себи могли да приуште само изузетно богати људи.  Погледом на свет светиљки, од почетка 2. века па све до половине 4. века, може да се прати развитак античког града и његова романизација, пише Славица Крунић у богато опремљеном каталогу за ову изложбу.

                                      Живот на римски начин

Шта се све крије испод слојева београдског асфалта и калдрме, још дуго ћемо изгледа откривати, зависно од прилика и могућности. Биће ту много посла и за будућа поколења. Свашта се дешавало у Сингидунуму! На изложби у Конаку приказани су предмети који су од 1. до 5. века коришћени за осветљење, не само приватних кућа, већ и храмова, купатила, грађевина, па и улица. То су мањи и већи предмети сачињени од глине, бронзе, олова и стакла. Нису то само лампе, оне које нас подсећају на Аладинову с кљуном, држачем и отвором кроз који пролази дух што испуњава жеље. Ту су и свећњаци, фењери, кандила, постоља за лампе, као и антички лустери, односно висеће лампе.

   Више од шест стотина лампи, напомиње Славица Крунић, откривено је приликом археолошких истраживања у Београду. Оне нам показују како се живело, трговало, али и производило у античком Риму и Сингидунуму.  Само прихватање светиљки био је један од главних показатеља преузимања римског начина живота не само у Сингидунуму, већ и у оближњим местима Таурунуму (Земун), Casta Tricornia (Ритопек) и Ad Sextum Miliare (Гроцка). Мода се изгледа преносила прилично брзо.

   Оно што је красило домове у Риму, било је украс домова и у Сингидунуму. Светиљке су коришћене за три основне намене – за осветљење просторија, у погребним обредима и жртвеним обичајима, истиче, између осталог, Славица Крунић.

                        

    Ако је неко и помислио да су стари Римљани тумарали по (делимичном) мраку, вара се. Лампи је било свуда. У храмовима, на улицама, у продавницама, на бродовима... Оне су красиле и позорнице римских позоришта. Постојали су и светионици. Светлост фењера бродовима је показивала пут. Да ли им се чинило да је такво осветљење довољно?  Вероватно није, јер не бисмо стигли до ових данашњих лампи! Поврх тога, требало би имати у виду да су лампе биле међу најтраженијом и најраспрострањенијом трговачком робом античког доба. Додуше, није баш свако могао себи да приушти скупоцена маслинова уља с тла данашње Италије или Истре... Неки су у јефтине лампе такозване фабричке производње стављали лој. Светлело је, а то је било најважније.

    Фитиљ, који је вирио код отвора на кљуну, Римљани су правили од неког влакна. Најскупљи су свакако били памучни фитиљи, али је било и ланених, од конопље, кудеље, или рогоза, па чак и од папируса. Лампе су прављене у два дела. Горњи део често је био украшен, а доњи је био као чашица, односно нека врста резервоара за уље. Делови су се израђивали независно и затим спајали. После тога лампе су стављане у пећи. Украси (орнаменти) били су уцртани у самом калупу шпицастим предметима – шилима од гвожђа, дрвета, кости или бронзе. Неке од сачуваних светиљки направљене су тако да се горњи, украшени део лампе тек накнадно, после печења, спајао с доњим.

    Лампе (назване и лихни) имале су дршку различитог облика. Неке су биле клинасте, друге тракасте, треће прстенасте, а њихова сврха била је да заштити људе од опекотина приликом преношења светиљке. Рупица за довод ваздуха налазила се на кљуну или између диска и кљуна. Тај отвор био је неопходан јер је довод ваздуха спречавао пуцање светиљке при горењу.

                                                  Стопало у зиду

   Где су становници Сингидунума држали лампе? Најчешће у нарочитим удубљењима у зиду, где су паљене уз молитве боговима. Славица Крунић пише да су неке качили на различите куке или клинове који су били уковани на таваници. То су били антички лустери.

    Римљани, чувени градитељи путева, омогућавали су да раскошни производи, за ондашње прилике врло брзо, из средишта царства стигну и до провинција. Из радионица на северу данашње Италије, па и из Грчке, Галије... стизале су, између осталог, и светиљке најразличитијих облика. Али, увоз по свој прилици није био довољан за потребе све већег броја становника Сингидунума, те ничу занатске радионице за израду лампи према моделима „из увоза”.

    Домаћи произвођачи не само да су подражавали моделе увезених светиљки, већ су копирали и марке страних произвођача. Баш као што и данас чине произвођачи различите робе. Фирма је била важна. Често су то били својеврсни фабрички производи прављени у великом броју примерака. Печат радионице утискиван је на дну лампе. У Сингидунуму такве лампе биле су најбројније.

    Светиљке с натписима веома су ретке. Познат је примерак с личном посветом: „Ја сам лампа, сијам боговима и људима.” Та лампа чува се у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу.

    Најраније израђене светиљке с београдске изложбе потичу из 1. века пре наше ере. Нажалост, радионице за производњу лампи у Сингидунуму још нису откривене. Већина овде произведених лампи нађених за време археолошких ископавања припада другој половини 2. и 3. веку.

Најзанимљивије су свакако светиљке које имају неуобичајени облик, као што је, на пример, једна у облику шишарке. Неке су и глеђосане.

   Прстенасте лампе, нешто веће, с већим бројем отвора за фитиљ, качиле су се на таваницу. До сада је на тлу некадашњег Сингидунума откривено и неколико фигуралних светиљки у облику главе, стопала у сандали, Амора, као и у облику рибе. Лампа у облику стопала носи име мајстора. Бронзане лампе су ретке, а један примерак израђен је од олова. Нађен је само један стаклени, купасти доњи део лампе, заправо део поликанделона, великог висећег лустера у базиликама.

                                          Симболи и веровања

   На лампама из Сингидунума приказани су ликови божанстава попут Луне, Амора, Атене, Атиса, Медузе... маске и Дионисовог култа, односно позоришне маске, док се симболично значење ликова животиња на лампама доводи у везу с божанством чији су пратиоци. Мотив делфина је најчешћи. Делфин је био Аполонова света животиња, преносио је душе из смртног света живих кроз морске одаје. Розете су биле знак Сунца, али и симбол света мртвих. Мотив може да се повеже с обичајем ношења цвећа на гробље. Укратко, сви украси на светиљкама указују на обичаје и веровања појединаца који симболима наговештавају повезаност с одређеним култом или божанством. Другим речима, лампа је била предмет који не осветљава само земаљски, већ и загробни живот.

    Што се тиче расвете улица, ту су најчешће биле коришћене бакље – фацулас. Качиле су се на носаче на зидовима грађевина или на посебно израђене држаче. Горњи део бакље био је обмотан тканином претходно умоченом у уље, лој или катран. Извесно је да оне нису баш пријатно мирисале.

    Било како било, становници Сингидунума желели су да осветле мрак, да се умиле боговима, односно да и путем глинених (или бронзаних, стаклених) светиљки на неки начин ступе у везу с видљивим, али и невидљивим светом. С небом и боговима. Наше данашње амбиције истовремено су веће и мање. Никаква симболика нас не занима. Можда једино фирма, односно – бренд. Нека лампа само јако светли, а по могућству да не троши много струје која је врло скупа.

                 

                                               

ДОБРО СВЕТЛИМ

    
Славица Крунић, приређивач београдске изложбе о античким светиљкама с тла Сингидунума, најзанимљивијом сматра ону која има и рељефни текст. Тај текст прочитан је двојако: REC(...) II (L) VMINAS са VM и NA у лигатури. Уколико је прво читање исправно, натпис се односи на извесног „Доброг Силвана”, док би превод друге варијанте гласио „Дoбро светли” што би лампу чинило јединственом. Зато је изложба и добила то име.